Necenzurisana pričaonica: http://necenzurisanapricaonica.wordpress.com/

Necenzurisana pričaonica: http://necenzurisanapricaonica.wordpress.com/: http://necenzurisanapricaonica.wordpress.com/2012/10/18/sudbina-je-zene-da-ide-iza-mene/

http://necenzurisanapricaonica.wordpress.com/

http://necenzurisanapricaonica.wordpress.com/2012/10/18/sudbina-je-zene-da-ide-iza-mene/

Kurva!

Crna Goro, majko naša!

Ni 24h nisu prošla, ali kao što se tvrdilo još juče Đuka ( Milo Đ, nego mu ja tako tepam) je opet ubrao najviše glasova. Polazeći od toga da je Crna Gora, kako oni tvrde, jedna demokratska i slobodna država ja neću ulaziti u to kako je gospodin napucao 40 i kusur % od ukupnog broja glasova.
Zadivljujuće je to da je demokratska opozicija, koja je oformljena negde u maju ove godine i za koju tvrdim da je crnogorski DO(S), osvojila popriličan broj glasova. To je, po mom mišljenju, naznaka da je i Crna Gora željna korenitih promena, pa makar one bile prividne i sastojale se u osnovnom načelu demokratije- da vlast postane opozcija, a opozicija vlast. Ova mučena Srbija je bar pokazala da je to moguće. Kakvi god bili ovi današnji srpski vladari ( nisam previše optimistična, ali videćemo), narod je na parlamentarnim izborima rekao da je vreme za promenu. To poštujem. To je učenje demokratije i sticanje demokratske zrelosti. Ako neko vlada našim životima deceniju, ili dve, a pritom nama nikako bolje nije, ni u jednom polju naših života, onda se ta pozicija ozbiljno dovodi u pitanje i lagano gubi svoj kredibilitet. Kada se dogodio 5. oktobar svi su gromoglasno slavili pobedu. Kada se dogodi tzv. Arapsko proleće, većina slavi pobedu slobode i demokratije nad islamskim totalitarizmom. Kada Čavez ponovo pobedi na izborima u Venecueli, većina sveta se buni i sumnja u demokratičnost njegove dugogodišnje vladavine, jer decenijska vladavina od strane jednog čoveka nije demokratija. Ali, kada i nakon 15 godina, Milo Đukanović, inače zvani Đuka, opet pobedi na izborima, Zapad ćuti, aplaudira i ne sumnja u demokratičnost niti izbora, niti vlasti koja iz tih izbora proizilazi. Ako je narod gladan, ako je društvo krimogeno i korumpirano, i ako jedan čovek svu vlast ( i u državi i u društvu) drži u svojim rukama, onda ne shvatam šta još treba da se desi da bi neko tamo, ko se oglašava uvek kao ljubitelj demokratije, reagovao?! Ako je jedan čovek  sinonim za svu ekonomsku i političku moć države u kojoj vlada, onda je sasvim jasno da građani takve države jesu sve, samo nisu slobodni.
Ne želim da sumnjam u ispravnost izbora. Želim da sumnjam u narod, jer je on nosilac demokratije. Narod bi trebao da vlada. Stoga, Gora Crna nije demokratska zemlja! U toj zemlji ne vlada narod. Neka mi oproste i oni koji su za Đukinu predizbornu koaliciju, glasali iz srca, ali ja moram da im kažem da sumnjam u njih i njihovu demokratsku svest. Nisu oni glasali za sebe, niti za programe tih partija koje tu koaliciju čine ( jer sa programima nisu ni upoznati) , već su glasali za interese malog broja ljudi za koje narod predstavlja isključivo jednu razjarenu masu, koju treba kontrolisati i govoriti joj bajke. Glasali su za karikature i oligarhe koji spokojno žive svoje nerealne i bogate živote. Ljudi ponekad ne vide, niti čuju. Ljudi ne znaju i ne žele da znaju. Što ne daje rezultate danas, neće ni sutra. Što nije davalo rezultate ni juče, neće nikada.
Nije crnogorski narod još uvek spreman na svoj 5. oktobar, ali verujem da će Đuka izgoreti pre nego što se zapali ponovo, i da će mala ali poštena i istorijski moćna Gora Crna uspeti da živi slobodarski i demokratski. Do tada, Njegoše, ne prevrći se. Pričekaj! I tvoj će narod ponovo da se rodi!


Ovoga puta želim da napišem svoje ime. Ta sam, Minja.

JAVNI MORAL?! ŠTA, KAKO I KO?!

Pred svaku Paradu ponosa, u Srbiji se pokreće niz dilema. Ne znam da li su to moralne dileme, ili se  'pak radi samo o nizu pitanja koja se tiču osnovnih načela svakog demokratskog društva. U svakom slučaju, većina u ime nekog morala ( što predstavlja krajnje relativnu kategoriju) pokušava da opravdava svoju netoleranciju i nemogućnost da razume onog drugog.
Već nekoliko dana na različitim medijima slušam i viđam, uglavnom, iste ljude koji uporno govore o vređanju tzv. javnog morala, od strane LGBT populacije. Volela bih da mi bilo ko, ko je u stanju, objasni šta je to javni moral, šta on predstavlja, koju grupu ljudi taj moral definiše, ko kontroliše poštovanje istog, šta on obuhvata... ?! Ako sam modernistkinja, feministkinja, agnostikinja, da li sam onda po default- u nemoralna?! Ako sam heteroseksualka, a protivnica svega što je patrijahalno i tradicionalno, da li sam onda veštica?! Kurva?! Ko je taj ili ta ko ima pravo da etiketira bilo koga?!
Jako me iritira taj pojam javnog morala. Ja to shvatam kao neku vrstu univerzalnog morala, morala mediokriteta i svih nemoralnih ljudi koji se javno svega univerzalnog pridržavaju, iz straha od odbačenosti i primitivnog etiketiranja. Plaše se da krenu putevima svog moralnog kodeksa, ponosno i časno, jer im preti osuda od strane '' univerzalaca '' i '' univerzalki '' . Taj javni moral vređa mene. Mene kao heteroseksualku, mene kao čoveka, kao feministkinju, građanku i slobodarku! Ja ne poznajem javni moral. Ne poznajem takvu definiciju javnog morala, tog morala koji je stvoren u okvirima patrijarhata, religije, tradicije. Ja poštujem druge ljude. Poštujem sve ljude. Poštujem razlike, poštujem zakone. Ne kradem, ne ubijam, ne lažem! Ja sam moralna, zar ne?! Ma... Verovatno nisam jer ne poznajem kategoriju javnog, univerzalnog ( za mene isključivo muškog) morala! Ako je tako, po vašim aršinima ne želim ni da budem moralna! Veštice su uvek bile i ostale u modi!
Vas velike zaljubljenike u moral toliko vređa ta parada!? Pa ako ste toliko sigurni u taj vaš javni moral, i ako tvrdite da njega živi većina, onda ne vidim otkud tolika potreba da uzrujano, agresivno i uspaljeno govorite o svemu onome što ne spada pod vaš '' moralni '' kodeks.
Ovo društvo je nesrećno ne samo zato što je siromašno, već zato što je nespremno da prekine lanac mržnje. Nesposobno je da gleda svoja posla, da ide napred i kreira bolje dane i srećniju budućnost. Svi bi da se bave svima. Svi su stručnjaci za sve. Nema podele rada, a ni kvalifikacija. Nepismenih do besvesti, pa je sa njima lako i manipulisati. Čekajte malo! Shvatate li koga trujete mržnjom i netolerancijom?! Nekoga ko ne ume da kaže NE jer ni ne zna šta je DA!
Gospodo, razmislite ko ste, šta ste, o čemu govorite i na koji način to činite. Živite vi svoje morale, ali ne pokušavajte da sprečite nas da i mi živimo naše. Parcijalni interesi postoje, i oni moraju da se štite. Univerzalni moral ne postoji. Taj '' javni '' moral je možda vaš, ali nije univerzalan. Naprotiv. Stoga, kada sledeći put čujem da neko govori u ime većine o odbrani ili vređanju '' javnog '' morala, ja ću s osmehom isključiti tv ili okenuti leđa, i nastaviti da živim svoj veštičji moral! Hvala!

M. M.

Mislim dakle postojim!

Svakodnevno se čudim. Njima, vama i sebi. Njima jer ne odustaju od svog idiotizma, vama jer ste neograničeno glupi, a sebi što mislim o njima i vama. N' o, moram. To mi je posao. Kao i svakom iole prosečno inteligentnom čoveku. Pa, kako da ne mislim o mestu u kojem živim i društvu u koje me baciše, a ne pitaše?! Apsurd. Rodih se ovde, a ne birah. Ne rodih se slobodna. Niti sam slobodna ja, niti ste slobodni vi, niti su slobodni oni. Svi smo mi neslobodni. Apsurd. Niko nas pitao nije hoćemo li, možemo li, dopada li nam se, ... Rodiše nas, ovde, jer su i njih rodili tamo. A, to '' tamo'' je ovo ovde. Sve je to bilo ono '' ex'' . Ono čemu se dive, sada. A, tada ga kudiše u četiri zida. Valjda im je to dizalo adrenalin. Kudiš, a ne bi smeo da kudiš. Najslađe je zabranjeno voće.Vazda bilo, i ostalo tako.
Čudim se i onima tamo, preko bare. Ni oni svoji nisu. Imaju malo više love, pa im je lako da se sprdaju sa nama mučenicima. Ali, lako mi je za njih. Njima ni zima ne može ništa.
Čudim se i čudim. Ne mogu se načuditi. Ni njima, ni vama. Njima jer su neumorno uporni da unište sve što se uništiti može, a vama jer ste neumorno isti i regresivni. Da ako shvatite već jednom koliko ste nazadni i nepomični. Mada, sumnjam. Nije vam to svojstveno.
Čudim se III milenijumu. Gde nas je doveo?! Dokle?! Kuda ćemo?! Niđe nas doveo nije, do litice stigosmo i nikuda nećemo. I, baš se čudim.
Čudim se ekstremima. Njihovim i vašim. Ma, čudim se ekstremima našim. Mi smo sve u jednom. Mi smo pakao i raj, u malom. Strahota. I, sramota- naša!
Čudim se našim strahovima. Plašimo se jedni od drugih. Nepoverljivi smo jedni prema drugima. Nepoverljivi smo i prema njima. Nepoverljivi smo prema nama samima. Sjeb' o nas je III milenijum. A, i II ako ćemo iskreno.
Čudim se sebi, sada. Čudim se svoje nesvesti. Kada li ću shvatit' gde sam i sa kim vazduh delim?! Gde ću sutra?! Znam li šta ću?! Imam li viziju?! Imam! Ali, kako pored njih i vas viziju da oživim?! Apsurd. Jer birala nisam da se rodim međ' njima i vama. Rodiše me, a ne pitaše. Neslobodna sam.
Čudim se. Još uvek. Šokiram se, svakodnevno. Ali, znam ja kuda ću. Bar mislim da znam. A, i to je korak. Korak napred, svakako. Nemam ja tu njihovu i vašu bezumnost pa da koračam unazad. Besmisleno i zvuči:    '' Koračati unazad '' ! Idiotizam. Ali, vi padate na to. Vi padate na idiotizme. To je za vas ka' dobar dan. Lepo je Veliki Njegoš rekao: '' Ko na brdo ak' i malo stoji, više vidi n' o onaj pod brdom! '' Vi se na brdo popet' nećete, nikada, sve da se ponovo rodite. Uf, svaka li je tom Njegošu zlatna bila! Ljudska umobolnost je večna.
Čudim se. Snegu, prljavštini, struji, štednji, Šariću, Bojoviću, AnĐŽelini. Čudim se. I, preterah. Preterah kao nikad. Umorih se od čuda njihovih, i vaših. Mada, čudiću se ja i sutra. To je meni svojstveno. Da se čudim čudu čudnome! Jer ko se svima vama čudi, taj i misli blistavo.
A, ponekad poželim da ne mislim. Tačnije, da mislim manje. Ali, čim mislim ja postojim. To me i teši. N' o, verujem da je onima koji '' ne postoje'' , ipak, lakše. Oni bar ne misle. Oni se ne čude!

M. M.

Godina prođe, dan nikad!

U ćeliji KP doma " Spuž ", Lauševićev prijatelj i zatvorski kolega je izustio taj, sada već milioniti put ponovljeni, naslov : '' Godina prođe, dan nikad! "
Baš tako. Godine lete. A, dani traju čitavu večnost. Mada, ja tu Nikolinu poruku shvatam kao prolaznu i brzu godinu zatvora, neprolazan i predug dan zatvora, i isto tako nepodnošljiv i večiti dan zločina, dan  učinjenog " dela" .
Kakve su to knjige, od više stotina stranica, koje pročitate, u jednom dahu?! U mom slučaju to su knjige: " Dete sreće" o sećanju dečaka (mnogo kasnije sudije Međunarodnog krivičnog suda) , koji je preživeo Aušvic, i knjiga gospodina Žarka Lauševića, čoveka i velikog glumca koji propovedom, o plaćanju svog greha, preispituje sebe samog.
Dete sreće je preživelo nagrotesknije razdoblje svetske istorije. Izbeglo je gasnu komoru i krematorijum. To dete je jednom odraslo i postalo je veliki borac za ljudska prava. Svesno je mimoišlo krug mržnje i zločina, ne mrzeći narod, u čije ime je ubijeno više miliona ljudi. Dete je oprostilo. Ono je oprostilo genocid.
Bila sam nekoliko dana pod utiskom te priče ( i još uvek sam), o malom jevrejskom detetu čije je detinjstvo bilo surovo. Pročitajte knjigu i mislite o tome. Naučite ponešto. Bićete bolji i zahvalniji ljudi. Zasigurno.
Pre nekih pola sata pročitala sam i poslednju stranicu knjige gospodina Lauševića, koju sam pre svega nekoliko sati i dobila na ruke. Pauzu sam napravila samo da bih večerala. Nisam, jednostavno, mogla da je ispustim, ni na tren. Morala sam odma' da je dovršim. Svaka rečenica, koju sam čitala, vapila je za sledećom. Poneke sam čitala i po nekoliko puta. Čovek je filozof, razumite. Što je Njegoš bio 800- ih, to je, bar za me' , Laušević u 2000- im.
Pamtim ga kao glumca. On je moja vizija junaka. Moja vizija mističnog junaka, Miloša (K) Obilića. Muratov ubica. Čovek od reči. To je, za me' , bio i ostao.
Svi smo mi nekakve sudije. Uvek sudimo svima, a nikada sebi. Za tuđe smo grehe eksperti i veliki poznavaoci morala. Tuđe je uvek ogavno i nedopustivo, a naše je vazda besprekorno. Nikada moral, svoj, nismo doveli u pitanje. Nikada sebe testu etike nismo podvrgnuli. Pa, hajde, recite mi kada ste se poslednji put preispitali?! Kada ste poslednji put napravili retrospektivu vaše ličnosti i vašeg dela?! A, grešili ste. I, grešite. Svakodnevno. Možda niste ubili iz nehata, samoodbrane ili namene, ali ste svakako zločinci. Bar u onom moralnom smislu. Jer etika pod pojom " zločin " može podrazumevati mnogo toga.
Ne možemo uvek i svuda poći od sebe. Nekada ne znamo što bismo i kako bismo učinili da smo na tuđem mestu. Ne poznajemo sve svoje pragove i granice. Možda ćemo ih upoznati, jednom, a možda nećemo, nikada.
Dirnuta sam. Ne samo naratorskim darom ovoga glumca. Dirnuta sam njegovom pričom. Dirnuta sam pričom svakog Žarka, jer verujem da Žarkovih priča ima mnogo. Međutim, samo je priča ovog našeg Žarka ispričana gromoglasno i " osuđena javno". Jer kako i sam piše, parafraziraću, zločini njegovih zatvorskih kolega će se zaboraviti i nekao oprostiti, dok će se njegov oživeti svakoga puta kada gledalac pogleda neki njegov film ili pročita njegovo ime. I čuće se, verovatno, ta ubitačna opaska: " Ubico! "
Očarana sam njegovim blistavim umom i filozofskim pogledom na život i to Vreme, " Veliko Vreme" .  "  Vreme je majstorsko rešeto. " Tačnije, kako to Žarko reče: " Zatvor je majstorsko rešeto. " Da, baš to. Pitanje vremena. Vremena " pre" i vremena " posle" . Neverovatno.  U jednom danu si i nevin i kriv. A, uvek si ti- TI. Ma gde god bio, što god uradio. Bio bez slobode ili sa slobodom, ti si TI. Sam sa sobom. Ili sam sa sobom, al' bez sebe. To su te krize identiteta. Koje svakoga zadese, samo u različitim okolnostima. I, nekom je vreme, doista, vreme, a nekom je vreme- zatvor. U, svakom slučaju rešeto je rešeto. Šiba te i ne pita.
Slobodan, kaže, neće biti nkada. Ili: " Ne mogu oni mene kazniti, koliko ja mogu da robijam! "
Preispitivao je sebe. Tražio je izlaz. Ali izlaz iz sebe nije pronašao. Niti će ikada. Ali, nije ni pobegao od sebe. Jer je to praktično a i, čini mi se, teoretski nemoguće. Nije ni trebalo to da pokušava. Svuda pođi ali sebi dođi. Dođi sebi i pogledaj sebe. I spolja i iznutra. Ogledalo u zatvoru nije bilo dostupno. Bilo je sveske, koju mu je Branka, sa olovkom donela nekog četvrtka, dana za posete. Tu se pogledao, ogledao i, u potpunosti, sa sobom susreo. I, čini mi se, junački pomirio.
Flertovao je sa ružama, ubranim u Krugu, nadmudrivao se sa upornim pacovima, komarcima, muvama i odvratnim " šuškavim" bubašvabama. Pravio je " zapadne" sveće i pisao. Borio se sa zatvorom. Borio se sa vremenom: " Vreme brže prolazi kad pišeš, nego kad sanjaš. "
Misli su mi nestašne. Čuvam ih. Za neki sledeći put. Ovo su, ipak, prvi utisci. Sveži. Isuviše. Čekam nastavak. Čekam početak II dela. Verovatno ću vapiti i za trećim. Verovatno ću želeti da bude ono:
" Priči nikad kraja! " , jer kraja nema.
I, pitam se, sada što je to sreća?! Kao odgovor na ovu zagonetku dajem završetak, ovog dela mog pričanja priče, s' mišlju svog voljenog, a i Žarkovog potajnog, idejnog i filozofskog, mentora, Petra II P. Njegoša:

" Čovjeku je sreća nepoznata,
  Prava sreća za kom vječno trči,
  on joj ne zna mjere ni granice.
  Što se više k' vrhu slave penje
  To je viši sreće neprijatelj.. "


M. M.