Svet protiv Polusveta

Srbija je zemlja idola. Ali, nažalost, pogrešnih. Svako od nas je rođen kao individua za sebe. Sami smo svoji i prijatelji i neprijatelji. Sami svoje živote živimo i usput se prilagođavamo tuđem il' namećemo svoje. Kako god, sami smo. Sami sa sobom, uvek. Mi, svi zajedno, činimo jedno društvo. Ono je odraz naših vrlina, mana, naših vrednosti, našeg ( ne ) morala, našeg ponašanja, naših akcija i reakcija. Iako nismo skloni delanju produktivnog kolektiva, već klasičnom egoističnom i pokvarenom stilu življenja, osuđeni smo na istu hijerarhiju, iste medije, iste likove, frikove, mediokritetne pojave i površne priče, svakodnevne spekulacije, tračeve, kič stilove i terore. Neko je u svemu tome naučio da pliva i da, u svojim krugovima, kreira nešto bolje od poraznog standarda, dok neko, tačnije, većina ne samo da ne ume da pliva već uživa daveći se u tom živom blatu. Ovi dobri plivači traže svoje idole koji, realno, ne postoje. Postojali su ili postoje, samo im vreme i prostor ne dozvoljavaju da pruže ono što nam je, svima, neophodno. Možda je sadašnjost siromašna ali je prošlost i više n' o bogata. Nisu vekovi niti decenije potrale velike umove. Potrale su ih nove generacije. Nimalo samonikle a isuviše trošne, neobrazovane, poremećene, psihopatski nastrojene i bezumne. Uzele su sve što im se pruža. Bez ikakve selekcije, osećaja za dobro i kvalitetno. Preovladava totalni neukus. Moderno je biti glup i lep a teško prihvatljivo biti sve u jednom. Neprilagođen si ako oponiraš. Nepodoban si ako kontriraš i kritikuješ. Dobar si jedino ako prihvatiš prosek, stopiš se u masu i ćutiš. Mada, možeš da pričaš jedino ako nemaš šta da kažeš. Svaka metafora koju izustiš teško se oprašta. Sve, danas, pogrešnu definiciju ima. Ništa se više ne razlikuje, sve je isto. Ako i imaš slobodu da biraš, nemaš šta da izabereš, jer tvoj izbor čuči ispod nekog kamena. Teško će se izmigoljiti jer mu mediokritet ne da ispred sebe. Kvalitet je sateran u ćošak i ne da mu se da se prepozna. On ima svoj maleni krug u kojem funkcioniše, nekako. Gledaš, čitaš samo o onome što je '' in'' . Prazne priče, sadržaji bez poente i pouke su u žiži javosti. Žudi se, jedino, za senzacijama i pukim prepričavanjima o nečemu što veze ni sa čim nema. Konstantno se prilike za eksponaciju pružaju nekim tamo, levim, personama koje smisao svojih života nisu pronašli niti će ikada. Polužene su idoli mladim poluženama koje ne poseduju elementarno vaspitanje nit' obrazovanje, a prezentuju se kao dvorske dame, Chanel devojke od stila, ukusa i bontona. Niđe veze. Praznoglave, nezadovoljne, neispunjene, plitke, promiskuitetne. Polumuškarci, kvazi kriminalci, Zemunci, Dorćolci i kojekavi klanovi diktirali su, nekada, a diktiraju i danas modu mladim polumuškarcima. Do juče krezavi, sa blatnjavim cipelama ili bez toaleta u kućama, a danas samo '' kraljevski stil'' . Mozak ne postoji, nije neophodan i može se bez njega. Postoje li drugi idoli? I trebaju li nam, uopšte, idoli? Ove mučenice i mučenici nisu mogli bolje od ovoga. To je njihova maksimalna mogućnost. Ili na dnu il' u plićaku. Pa ti biraj. Nije svačiji limit isti. Neko se limitira nakon prvog stepenika, jer nije ni za bolje, a neko se ne limitira nikada.
Pitajmo se koga citiramo, šta čitamo i koliko smo pročitali?! Hajde idole da tražimo u knjigama nauke, kulture, umetnosti. Hajde da prestanemo da se čudimo i da nazivamo luckastim to što je nekome idol Petar II P. Njegoš, a da sa oduševljenjem prihvatamo idole poput onih polusvetova, o kojima gore napisah malo ali sasvim dovoljno.

M. M.