Lako ćemo s' volom u kupusu, al' kako ćemo s' ljudima u Srbistanu?!

Nisu samo oni, gore, demagozi. To je njihov posao. Dvadesetčetvoročasovna demagogija. Instant vesti i senzacije, kako pročitah skoro u jednoj ''stručnoj''  knjižici. Ovi, dole, oni su još veći problem. Ova rulja, masa, gomila. Ma, nazovite je kako vam se prohte i nećete pogrešiti. Oni su demagozi vešti, jer misle da ta demagogija gladi i nemaštine opravdava svaki njihov nečastan cilj! Da smo gladni, znamo. Da smo žedni, nismo. Voda nam je besplatna, bar. Da smo bosi, jesmo. Da smo željni svega, jesmo. Da smo nepismeni, jesmo. Da smo neobrazovani, jesmo. Da smo neradni, jesmo. Da smo ograničeni, jesmo. Da smo neobavešteni, neinformisani, jesmo. Da smo lakoverni, naivni, jesmo. Pa šta nismo, pitam se, sem što nismo žedni?! Nismo ništa i jesmo jedno veliko ništa. Nemamo kulture, nimalo. Želimo nešto a ne znamo ni kako za to nešto da se izborimo.
Ako nas ugnjetavaju stilski, hajde da im vratimo sa još više stila. Gde ste videli da se nešto lomi, pali i uništava kako bi se, na taj praljudski način, nešto dobro ili bolje postiglo?! Gde ste videli i to naučili?! Ko to sebi daje za pravo da demolira ono što ja smatram svojim?! Moj grad, moje ulice, moje nebo i moj vazduh?! Pa, o kakvoj vi slobodi okupljanja pričate?! Znate li vi, uopšte, što je to sloboda i što pod nju spada?! Pa niste se revolucijom rodili pa da sanjarite o tome kako ste vi neka revolucionarna bića! Pa, ne može revoluciju da sprovodi nepismeno i ograničeno stvorenje. To ni u filmovima moguće nije. Gde su vam glave?! Na ramenima?! Jok. Vi glave nemate! I ne nažalost, već na svu sreću!
Okupite se pod ko zna kojom parolom i mislite da će, olako, da prođe vaš izmišljeni i nepostojeći bunt. Nema opravdanja, više. Ceo svet je gladan. Svi su gladni. I svi teže boljem i drugačijem. Ali nisu svi kao vi.
Upregnite se, kanališite svoje divljačke sklonosti i razumno menjajte svet oko sebe. Zemlja na kojoj živite ispašta. Ona nije ljudsko biće. Ona ne razume te vaše primitivne sklonosti i nasilničke poteze. Ona ne može da govori, a kada bi progovorila, zaplakala bi. Nije Srbija Tadić. Nije Srbija nijedan čovek. Srbije je bilo pre nas, i biće je i posle nas. To je zemlja, ljudi! A Beograd je grad. Glavni grad te zemlje i ovog našeg neba, pod kojim svi mi zajedno živimo! Da li vi zaista verujete u to da njima, gore, činite zlo kada uništavate sve oko sebe?! Da li vi zaista mislite da time njih vređate i da time njima nešto oduzimate?! Ma, vi ne mislite, jer nemate čime ni da mislite. Da je drugačije, znali biste da su oni otporni na sve, ali da mi nismo. Mi, obični i neograničeni, koji obožavamo zemlju po kojoj hodamo i ulice ovoga grada, po kojima šetamo! I vi, i mi, i oni, svi smo prolazni. I bolje što jesmo, jer ne zaslužujemo večitost. Rođeni smo da stvaramo a mi uništavamo, jer mislimo da ako gradimo i sagradimo, možemo i da uništimo.
Ne zanima me koje ste vere, rase, političkog opredeljenja ili seksualne orijentacije. Zanima me da li ste ljudi ili niste?! Niste, rekla bih.
Vola iz kupusa je lakše proterati, n' o vas na finoću i kulturu naviknuti!

M.M.

Ratko Mladić i njegovi jataci

Od kada sam postala malo svesnija sebe i života oko sebe, ja slušam, svakodnevno, jednu te istu pričicu. Tačnije, slušala sam je, do danas. Drago mi je što ćemo, od sada, svi biti pošteđeni praznih i demagoški, loše potkovanih pričica, al' sam opet duboko nesrećna zbog činjenice da nas kojekakvi mentoli, konstantno, farbaju svim mogućim bojicama. A mi, slabo reagujemo.
I evo, došao je taj dan kada su uhvatili velikog heroja ili zločinca ( kako god želite vi ga nazovite, meni je sasvim svejedno) , i eto taj dan, tj. 26. 5. 2011. možemo veličati kao dan pobede '' defektne demokratije'' i defektnih, kvazi uspešnih srpskih političara. Oooo, kako ova zemlja nema nimalo takta?! Pa zar nisu mogli sve ovo malo bolje da obave i odrade?! Ono kao, sačekas bar metar dana, iskuliraš, ispratiš sve EU i međunarodne zvaničnike, ohladiš glavu sebi i drugima, pa tek onda izvučeš iz rupe onoga kojeg si ti sam i nabio u tu rupu, čini mi se, vešto i '' naivno'' .
Jok. Budaletinama se žurilo da pokažu kako i koliko su odgovorni i odlučni, ozbiljni, neustrašivi i svemogući. Pa dajte, kome i kod koga ovo prolazi? Ko se na ovo loži i ko u ove nebuloze veruje?! Ja mislim, više niko. Ne možemo im ništa ali im i ne prolazi baš sve. Mislim, ne ide. Ne ide da ova napaćena rulja samo klima glavicom, ne znajući zašto nit' zbog čega. Pa i glup ima granicu. I glup ume da kaže : '' Dosta! ''
Moram priznati da me je g- din Bramerc oduševio. Kakva glava. Pf. Njegov izveštaj- naša Biblija. Ludilo. Dođe u Srbistan, podvikne, zapreti, postroji i hop, misija završena. Bravo!
Nije u Srbiji, jeste u Srbiji, nije, jeste, nije, jeste i ispade da nije ali da, ' pak, jeste. Hahaha, ko zna kuda je Ratkić sve koordinirao. Mada, nevidljiv je on čovek. Mislim, bio je nevidljiv. Ne možeš ni nevidljiv da budeš u Srbijici miloj. Ona i nevidljive uhodi i ' apsi. Genijalno! Ostala sam bez teksta. Efikasnost, spretnost i operativnost. Svaka čast! Sutra ulazimo u EU, svi ćemo dobiti po nekoliko tisuća evrića, dići ćemo se iz mrtvih i postaćemo zemlja I sveta! Hvala dragoj državi i hvala našim dragim zvezdama vodiljama. Najzad smo upalili svetlo u mraku. Samo ne znam koliko će to svetlo da gori. Nekih 48h, pretpostavljam. N' o, budimo optimisti. Do kraja mandata svi će biti pohapšeni, zemlja će nam se pročistiti, kriminal će nestati, korupcija će se iskoreniti a mi ćemo, do besvesti, sanjati taj san koji će java postati- nikad!

M. M.

Lažu ljudi, ne lažem ja!

Ne oponiram ja ljudima već oponiram njihovim lažnim nastupima, pogledima, pokretima. Oponiram svemu što nema pokriće i što ne proizilazi iz istine i istinskog osećaja. Prezirem tu laž. Ogavna je. Ogavna a sveprisutna. Nezaobilazna je. Dok je ljudi biće i nje. Večita je.
Svi mi verujemo u to da smo dobri ljudi i da činimo samo dobre stvari. Negiramo svoje mane a dičimo se vrlinama koje nas, možda, i ne krase. Čini mi se da haluciniramo i da maštamo da smo nešto što nismo il' što ne možemo nikada ni biti. Ali, mane su nam neophodne. I one nas čine ljudima. One su neophodne kako bismo grešili. Moramo da grešimo. U našoj prirodi je da grešimo. Međutim, ne smemo prihvatati konstantne greške, jer su nas greške poput tih i dovele u ovaj bezdan, u kojem se svi, kolektivno, nalazimo. I samo veliki prekidaju kontinuitet ljudske pogreške. Samo veliki mogu i umeju da žive u istini, sa istinom i za istinu. Samo veliki mogu da izuste svaku misao koju pomisle. Nije istina za svakoga. Ne može svak' da je prati niti da u njoj uživa. Istina i biti iskren je privilegija. Mali i sitni nikada neće uspeti da je dožive. Njihov svet je istinska laž. I jedino u toj laži oni su sposobni da žive. Čim ih ubacite u mašinu istine oni se znoje, gube. Oni, tada, nestaju.
Kako je ta laž neizbežna tako su neizbežni i njeni vodiči. Oni su jedina realna opasnost. Čim se istina suzbija i čim neko teži da je sakrije, prećuti ili uništi, taj neko pretenduje na uništenje svega postojećeg.
Pomirite se sa činjenicom da su svi skloni lažima. Pomirite se sa činjenicom da ste i vi sami, potencijalni, lažovi. Možete lagati druge, večno, ali ne možete lagati sebe. To je nemoguće. Vaše misli otkrivaju vašu istinu. Vaša istina je u vama. Pustite je nek' ispliva. Bićete bolji ljudi. Bićete srećniji. Lakše ćete disati. Ljudi će vas ceniti više a neljudi će vas se plašiti. Sitni i mali se plaše svake iskrene reči i svaka ta istinita i iskrena reč jeste nepobedivo oružje u borbi protiv laži i lažiljivih. Neka vas mrze. Ne trudite se da vas svi vole. Ne može svak' da vas voli. Ne treba svak' da vas voli. Neka vas vole pojedini a ostatak neka se divi vama i vašoj istini. Budite ponosni i sigurni u sebe i u ono što govorite. Kada se tako budete osećali, znaćete i spoznaćete koliko ste, zaista, iskreni.
Na svako pitanje odgovor je istina. Ne samo iskrena ili istinita reč već i iskrene misli, dela, mimika, smeh ili plač.
Malo je iskrenih. Gotovo da ih nema i da ne postoje. I oni najbliži, i oni su neiskreni. I u njima tražite istinu. Ne računajte na to da ona nužno postoji jer ako se naviknete na to dobro nećete podneti vrlo moguće razočaranje. Verujte najviše sebi. Budite iskreni prema sebi. Ko nije iskren prema sebi nije ni prema drugima. Ko sebe ne voli, nije u stanju ni da voli drugog.
Vapite za istinom. Tražite je u svemu. Tragajte za njom i volite je. Ako je jednom zavolite nikada nećete ni prestati da je volite. Ta ljubav će vas načiniti boljima. Postaćete veliki a retki. Mrzeće vas i tada. Mrzeće vas uvek i zauvek. I to tako mora bit' ! To će samo potvrditi vašu iskrenost i istinu. I onda nećete morati da upirete prstom u laž. Ona će, tada, biti markirana i obeležena sama od sebe i kao takva će se uništiti i nestati.
Ako zbog prezira patite, vi budite iskreni prema sebi i shvatite da je taj prezir iskren pa ga prihvatite olako i zanemarite, u potpunosti. Jer... Nije to prezir... To je njihov strah od istine.. Neka oni nauče da žive sa tim strahom, a vi naučite da živite u skladu s' onom, besprekorno, istinitom maksimom: '' Nek' me mrze samo nek' me se plaše! ''

M.M.

KOMPROMISNA OTAĐŽBINA SRBISTAN

Slučajno smo se našli u Srbiji, na brdovitom Balkanu. Mogli smo biti i Nemci, veliki naciti il' Italijani, veliki fašisti. Mogli smo biti i Kinezi, veliki komunisti il' Amerikanci, veliki imperijalisti. Mogli smo, al' nismo. Tu smo gde smo. Nije naš problem mala teritorija na kojoj živimo, niti mali broj stanovnika koji na toj teritoriji živi. Ne bih se vadila više ni na Miloševića, ni na devedesete, ni na hiperinflaciju. Deset godina je dovoljan period da se mnogo što šta promeni, iz korena. Promene su vidljive. Skelpalo se ponešto, rešile su se pojedine stvari. Međutim, polovično. Da smo neko drugi možda bismo i bili celoviti. Ali, mi smo mi, polovični u mnogo čemu pa nam stoga ne mogu i zamerati baš sve.
Pre nekoliko godina sam verovala da moja generacija i ja možemo promeniti otađžbinu. Verovala sam da se školujemo radi opšteg dobra, radi zajedničke, bolje, budućnosti i boljeg sutra. Verovala sam da nijedan sistem nije toliko jak i otporan na pobunu, nezadovoljstvo i revoluciju. Verovala sam da istinska volja naroda može i mora da pobedi. Što vreme brže prolazi, to mi je jasnije da smo, poprilično, nemoćni po pitanju naše bolje budućnosti i boljeg sutra. Ništa nije u našim rukama. Jesu, možda, naši maleni životi koji su opet zavisni od nekih tamo nekvalifikovanih, nekompetentnih i neodgovornih ljudi koji gaje jedan stil, potpuno, degradirajući i po otađžbinu i po mučene ljude.
Ovaj sporazum države i srpske majke me je zbunio. Nisam očekivala ništa ali ovolika galantnost otađžbine me je, ipak, zbunila. Nije mi jasno ko u ovom slučaju kosi a ko vodu nosi. Ili što bi rekao veliki vladika crnogorski: '' Ko je ođe otac a ko dijete? '' Kaže portparol tužilaštva da je sve odrađeno po zakonu, na osnovu zakona i u skladu sa zakonom. Klepila žena pet miliona a vratila milion ipo. Idealno. Za okrivljenu, svakako. Samo ne znam ko mi garantuje da će i taj milion vratiti. N' o dobro. Kažu da hoće, pa hajde da im ne verujemo! Mi od toga nemamo ništa. Nama, faktički, ni iz đžepa ni u đžep. Jedino nam se sopstvena inteligencija dovodi u pitanje, mada, ne po prvi put. Navikli smo. Odmahnemo rukom, udahnemo, izdahnemo i svak' svojoj kući.
Protiv udovice nemam ništa. Ne poznajem je. A i nemam želju da je upoznam. Mislim, nisam polužena i nemam idole poput dotične. Zapevamo poneku njenu pesmicu, slomimo pokoju čašicu, otreznimo se i nastavimo dalje. I to veze sa parama nema. Ako znam desetak, petnaest njenih pesama ne znači da odobravam njen lopovluk i hinjsko vraćanje ničega od svega što je ukrala. Pljačkala je moju otađžbinu. Ja joj neću oprostit ni za 2 miliona. Jednom krala, krašće vazda! Takva joj je karma. I, u redu. Ko prizna pola mu se prašta. Ali neka čin praštanja bude univerzalan. Ne bi bilo lepo ovoj progledati kroz prstiće, zahvaljujuči Dačiću, a vežbati zakon i rigoroznost na onima kojima već spomenuti gospodin nije ništa do Ministar Unutrašnjih poslova. Smešne su mi te protekcije. Provaljeni su. Nismo baš toliko maloumni. Ono, bar znamo da saberemo 2 + 2 ! Za mene je to 4, a za one kojima je to viša matematika pomoći nema. Neka trunu zajedno sa ovim njihovim neukim mozgovima, lažovčinama, lopovima, psiho likovima i trulim pojavama. Sklapaju kompromise gde kompromisa nema. Masovno će da se zloupotrebljava službeni položaj, jer je to, očigledno, vrlo isplativo krivično delo. Nizak rizik, velika dobit. Ukradeš 20, vratiš 5, odmoriš kod kuće nekoliko meseci i vratiš se ka' nov, međ' ljude. Efikasan je ovo pravni institut. Vrlo ekonomičan, takođe. Odlična promocija i provera vladavine prava. Bravo za tužilaštvo i pravosuđe. Odlično su reformisani, ali i nikad vickastiji. Pravda je zadovoljena. Pokazalo se na ovom bezazlenom slučaju koliko je sudstvo nezavisna grana vlasti, koja ne može da funkcioniše bez svoje sestrice, izvršne vlasti, od koje prima direktive i iste sprovodi preefikasno i kak' treba!
Ne živimo mi, dragi moji, u demokratiji. Politički sistem u kojem mi živimo nema ime. To je neki hibrid, fenomen, nevidljiv i nepoznat političkim naukama. Jadna moja otađžbina. Na niske je grane spala. Ni bezbroj revolucija je ne bi očistilo i pročistilo. Jednostavno, decenije i decenije moraju da prođu i dođu. Ove degenske generaciju moraju da pomru i da se rode nove, u nekom boljem i srećnijem vremenu kako svoje frustracije ne bi reflektovale na državu i čitavo društvo. Kažu da: '' Samo sloga Srbina spašava! '' Pre će biti da: '' Samo potop Srbina spašava! ''

M. M.

NAPRAVIMO IZBORE ZBOG KOJIH SE NEĆEMO KAJATI!

Sunarodnici moji pa gde ste krenuli?!
Izgubili ste putanju, našli ste se opet na raskrsnici.Ovaj put izgubljeni, premoreni, iznevereni u ovom haotičnom društvu. I šta sada? Kuda sada? S' kim sada? Zastali ste, ukopali se na jedno mesto i ne preduzimate ništa da se iskopate iz te rupe, da se pomerite sa nulte tačke. Ko da vas vodi, kada ni vi sami ne znate s' kim biste?! Kada ste se ukalupili u ogorčenost, nezadovoljstvo, razočaranje, stagnaciju. Šta je za vas persepektiva, progres, kada ste se sami udrvenili?! I razumem da su mnogi od vas izgubili snagu jer ne vide svetlost na kraju ovog tamnog, suženog tunela današnjice, ali ne sme se odati prepustanju, ne sme se predati bez borbe. Učinite sve, dajte svoj maksimum! Pa zar mislite da će prepuštajući se višoj sili, krećući se linijom manjeg otpora, čekajući da vas spasi neki dobročinitelj, izroditi rešenje samo od sebe? E pa neće, neće vas spasiti ni Bog kojem ste se masovno odjednom okrenuli, kao što dobročinitelji više postoje u bajkama nego u relanosti! Mora i to neko da vam kaže. Ne vredi podzilaziti. Suočite se sa istinom koliko god vam se kosila sa usađenim ubeđenjima. Nešto prosto ne valja, izaziva truljenje. A to je tako očigledan poziv na promene! Sami sve sebi radite, jer ne vidite dalje od sebe i svog ličnog interesa. Kako oni koji sede na vrhu državne hijerarhije i šepure se u svojim " bitnim " foteljama, tako i vi, običan narod Srbije, ne želite ništa da preduzmete da promenite dato stanje, al' eto bar znate da vam se ne sviđa. Međutim, to nije dovoljno. Pa ne čine državu samo političari i njihove pozicije, država ste vi, država su građani, narod, gladan i izmoren al' onaj koji je nosioc svake promene, onaj koji ima potrebe koje se moraju zadovoljiti, onaj koji poseduje moć da kaže i stvori šta mu treba i tako doprinese celoukupnom društvu. I ne krivite više državu, ne kukajte da je ona glavni krivac pa vi je činite, vači običaji, mentalitet i najviše od svega vaši izbori koji nose sa sobom posledice. Žalite se da se intelektualni kapital Srbije izliva u inostranstvo a ništa niste pružili da ti isti mladi umovi požele da ostanu ovde i time doprinesu progresu. Radije ste ratovali, razrušili granice, teritorije a najgore je što ste dozvolili da se razruše ljudski odnosi. Sada shvatate posledicu svega, kada su tri najveća problema današnjice: siromaštvo, nezaposlenost, korupcija. Sami ste doveli do toga. Imali ste izbor. Izabrali ste. Stanite iza tog izbora. Priznajte grešku. Ljudski je to al' isto tako učinite nešto da se to promeni! Ćutanjem samo stvarate sliku da odobravate a zaparavo sve više jecate nad današnjim životom. Niko drugi nam neće pomoći nego mi sami. Imali smo državu blagostanja, imali smo ekonomski prosperitet, imali smo ugled u svetu, imali smo vođu, lidera, bratske odnose. A sve ste to uništili. I ko vas sada vodi. Boris Tadić, koji kao marioneta sluša diktate nekih drugih ljudi na vrhu, koje, opet, nije briga za vas. I dobro, tako je bilo, hajde da sada kažemo da nećemo više da živimo u prošlosti, nećemo da dajemo toliki značaj svim tim lošim izborima, okrenimo se budućnosti. Pričajte o tome sada. Učinite nešto!!! Dozovite se svesti, borite se! Imamo ljudske resurse, imamo mlade ljude koji ulažu u svoju edukaciju jer žele bolju budućnost da stvore za svoju decu. Žele zemlju u kojoj će se ceniti njihov trud, rad, njihovo ulaganje u prosperitet. Žele zemlju u kojoj nije bitno ime i prezime već rezultati koje pružaju, žele zemlju gde mame i tate ne sređuju poslove preko veze, već gde njihov um, diploma, uloženi sati nad knjigama se cene i otvaraju vrata uspehu. Žele zemlju koja će brinuti za svoje građane, koja će ulagati u razvoj, koja služi za uzor. A mi to možemo! Ne sme se izgubiti vera u sebe, to je formula za dobiitak! Neka " oni", ti neki " bitni" političari, biznismeni, monopolisti, pričaju laži, manipulišu, prodaju predizborne priče, štrajkuju glađu kada dobrih sedam prcenata stanovništva nema šta da jede zarad lične i stranačke poromocije. Neka " oni" taktičarski sve odrade, ali vi nemojte da pokažete da ste opet prihvatili tu priču kao istinitu, da ste poverovali, nemojte im predati svoju budućnost. Jer za budućnost ste odgovorni samo vi! Hajde da pružimoo maksimum da nam bude bolje, neka ovo bude samo jedan težak period, koji ćemo prevazići, udruženi. Hajde da iskoristimo sve naše kapacitete i da se više niko ne kaje zbog napravljenih izbora! Hajde da povratimo sistem pravih vrednosti i da ih pokažemo našoj deci, da napravimo od njih prave ljude koji će biti ponosni na svoju zemlju i ljude u njoj. Hajde da izaberemo prave predstavnike. Probudi se Srbijo, ti si ključ za promene!

E. D.

Svet protiv Polusveta

Srbija je zemlja idola. Ali, nažalost, pogrešnih. Svako od nas je rođen kao individua za sebe. Sami smo svoji i prijatelji i neprijatelji. Sami svoje živote živimo i usput se prilagođavamo tuđem il' namećemo svoje. Kako god, sami smo. Sami sa sobom, uvek. Mi, svi zajedno, činimo jedno društvo. Ono je odraz naših vrlina, mana, naših vrednosti, našeg ( ne ) morala, našeg ponašanja, naših akcija i reakcija. Iako nismo skloni delanju produktivnog kolektiva, već klasičnom egoističnom i pokvarenom stilu življenja, osuđeni smo na istu hijerarhiju, iste medije, iste likove, frikove, mediokritetne pojave i površne priče, svakodnevne spekulacije, tračeve, kič stilove i terore. Neko je u svemu tome naučio da pliva i da, u svojim krugovima, kreira nešto bolje od poraznog standarda, dok neko, tačnije, većina ne samo da ne ume da pliva već uživa daveći se u tom živom blatu. Ovi dobri plivači traže svoje idole koji, realno, ne postoje. Postojali su ili postoje, samo im vreme i prostor ne dozvoljavaju da pruže ono što nam je, svima, neophodno. Možda je sadašnjost siromašna ali je prošlost i više n' o bogata. Nisu vekovi niti decenije potrale velike umove. Potrale su ih nove generacije. Nimalo samonikle a isuviše trošne, neobrazovane, poremećene, psihopatski nastrojene i bezumne. Uzele su sve što im se pruža. Bez ikakve selekcije, osećaja za dobro i kvalitetno. Preovladava totalni neukus. Moderno je biti glup i lep a teško prihvatljivo biti sve u jednom. Neprilagođen si ako oponiraš. Nepodoban si ako kontriraš i kritikuješ. Dobar si jedino ako prihvatiš prosek, stopiš se u masu i ćutiš. Mada, možeš da pričaš jedino ako nemaš šta da kažeš. Svaka metafora koju izustiš teško se oprašta. Sve, danas, pogrešnu definiciju ima. Ništa se više ne razlikuje, sve je isto. Ako i imaš slobodu da biraš, nemaš šta da izabereš, jer tvoj izbor čuči ispod nekog kamena. Teško će se izmigoljiti jer mu mediokritet ne da ispred sebe. Kvalitet je sateran u ćošak i ne da mu se da se prepozna. On ima svoj maleni krug u kojem funkcioniše, nekako. Gledaš, čitaš samo o onome što je '' in'' . Prazne priče, sadržaji bez poente i pouke su u žiži javosti. Žudi se, jedino, za senzacijama i pukim prepričavanjima o nečemu što veze ni sa čim nema. Konstantno se prilike za eksponaciju pružaju nekim tamo, levim, personama koje smisao svojih života nisu pronašli niti će ikada. Polužene su idoli mladim poluženama koje ne poseduju elementarno vaspitanje nit' obrazovanje, a prezentuju se kao dvorske dame, Chanel devojke od stila, ukusa i bontona. Niđe veze. Praznoglave, nezadovoljne, neispunjene, plitke, promiskuitetne. Polumuškarci, kvazi kriminalci, Zemunci, Dorćolci i kojekavi klanovi diktirali su, nekada, a diktiraju i danas modu mladim polumuškarcima. Do juče krezavi, sa blatnjavim cipelama ili bez toaleta u kućama, a danas samo '' kraljevski stil'' . Mozak ne postoji, nije neophodan i može se bez njega. Postoje li drugi idoli? I trebaju li nam, uopšte, idoli? Ove mučenice i mučenici nisu mogli bolje od ovoga. To je njihova maksimalna mogućnost. Ili na dnu il' u plićaku. Pa ti biraj. Nije svačiji limit isti. Neko se limitira nakon prvog stepenika, jer nije ni za bolje, a neko se ne limitira nikada.
Pitajmo se koga citiramo, šta čitamo i koliko smo pročitali?! Hajde idole da tražimo u knjigama nauke, kulture, umetnosti. Hajde da prestanemo da se čudimo i da nazivamo luckastim to što je nekome idol Petar II P. Njegoš, a da sa oduševljenjem prihvatamo idole poput onih polusvetova, o kojima gore napisah malo ali sasvim dovoljno.

M. M.

Uspeh- tako blizu a tako daleko

Ne postoji ljudsko biće na ovoj planeti koje nije željno uspeha, u bilo kojoj sferi svoje aktivnosti i delovanja.
Počeli smo svoje živote svi uspešno jer smo uspešno i došli na ovaj svet. Da li smo zalutali ili ne već nema veze sa nama samima, ali zahvaljujući mamama, pre svega, svoju misiju rođenja obavili smo uspešno. I dalja evolucija nas kao ličnosti i naših života se odvijala uzlaznom putanjom. Uspešno smo učili i naučili prva slova, reči, rečenice. Uspešno smo odrastali, sticali prva poznanstva, prva saznanja, prve poglede na svet. Uspešni smo i zahvaljujući zakonima prirode koji čoveka i osuđuju da čak i nesvesno niže uspehe, koji nisu nikakva svemogućnost već prosta svakodnevnica. Međutim, opipljiv i kontinuiran uspeh nije karakterističan za sva ljudska bića. Neki uspehu teže ali nemaju načina nit' kapacitet da ga ostvare. Neki ne mogu dalje od sebe, svoje bašte i svog doma pa zauvek ostaju neuspešni. A neki, jednostavno, uspeh ne žele jer se plaše izazova, rizika, odricanja i ulaganja. Uspeh ne treba posmatrati samo kao ostvarenje profita, uvećanje materijalne koristi i obezbeđenje lagodnog života. Uspeh je mnogo dubiozniji i kompleksniji od njegovog shvatanja u domenu trošnog novca i materijalnih dobara. Uspeh se može ostvariti i sitnicama i vrlo jednostavnim a jasnim potezima, koji život znače i koji naš život, faktički, usmeravaju u ovom ili onom pravcu.
Uspeh je obnovljiva kategorija. Traži svakodnevnu potvrdu i ponašanje koje, nikako, ne sme da bude štetno po ono što je već postignuto. Uspeh se hrani uspehom. Neuspeh može da se desi, ali ne sme, nikako, da destimuliše. Ne oprašta se prilagođavanje trenutnoj postavci stvari već se zahteva revolucionarna priroda čoveka koja je spremna da menja sve što nije dobro, ne samo po nas već i po celo društvo. Sve je sklono promenama ali promene moraju biti progresivne. Sasvim logično, čini mi se. Uspeh i njegovo ostvarenje ne predstavljaju nikakvu ideologiju. To je vrlo praktičan, ostvarljiv i moguć proces.
Uspeh sam po sebi nije svakome na dohvat ruke ali je, uvek, tuda negde, oko nas. Čeka. Čeka na sve one koji su spremni da žive pošteno, slobodno, korisno, funkcionalno. Čeka na one koji grade, neprestano, sopstvenu ličnost, um i mogućnosti. Čeka na sve one koji ga žele, iskreno.

M.M.

Obama get Osama

Ovi neandertalci from USA me oduševljavaju, svakodnevno. Zabavno je živeti sa njima, na istom svetu i u isto vreme. Da ih nema, verovatno, ne bismo imali što ni da pročitamo il' čujemo o svetskoj politici. Ma da ih nema, trebalo bi ih izmisliti. Definitivno prednjače u skandalima. Vickasti su. Narod im je, poprilično, naivan a ovi, gore na vlasti, klasični psihopatski slučajevi. Ubijanje im je k' o dobar dan i od toga prave spektakulrane priče. Heroizam, konstantni. Ubiše prekjuče familiju '' totalitarnog'' Libijca, a danas svog pulena i surovog '' teroristu'' Osama Bin Ladena. Kako ga nađoše, naprosto, nakoh toliko godina traganja i lutanja? I to baš za vreme zahuktavanja cele ove crne priče oko Libije?! Tempiraju vazda sve. Skidam kapu.

Čini mi se da je eliminacijom Bin Ladena i prekinuta njihova borba protiv terorizma. Ili, pak, tek počinje? Ma jok. Neće svoj na svoga. Ne ide. Krv voda nije. I one zgradice smo 11. septembra rušili radi zabave i dinamike. Isuviše je nego dosadna postavka stvari kada Amerika nije u nekoj mirovnoj akciji i intervenciji. Mora svetom da se reguliše. A zna se ko je Dr. za regulacije takve vrste. Mi, sigurno, nismo.

A nobelovac? On je fantastičan. Pacifista. Miroljubiv čovek. Figurira i glumi neku izvršnost a u suštini je preplanula lutkica i marioneta. Ne mogu ni da ga shvatam ozbiljno. Previše je očigledan. Loš demagog i nikakav manipulator.
Izgleda da dobri ljudi sa Zapada nisu ni hteli da ubiju Osamu. Bio je pretnja po njihove specijalce pa su se, logično, vodili time: '' Bolje sprečiti nego lečiti! '' . To je inteligencija. Sposobnost snalaženja u datom trenutku. Još jednom skidam kapu.
Čitava operacija trajala je punih 40 minuta. Pravi akcioni film. James Bond i Chuck Norris u glavnim ulogama. Ubiše ga dok si rek' o keks! Telo neđe odnesoše, a gde to ni oni sami ne znaju. Verovatno da ga kremiraju ili, možda da, u Vašingtonu, svi zajedno popiju po čašicu Coca Cole i pojedu po jedan cheese il' hamburger. Ko će ga znati.

M.M.

Precizni NATO

" Sve mete NATO su po prirodi vojne. Mi ne gađamo pojedince", rekao je Bučard. A Bučard je, inače, komandant NATO- a za operacije u Libiji. Koji frik. Ne gađaju pojedince, očigledno već ih slučajno ubijaju iz dana u dan. Igraju video igrice nad Libijom. I dobro im ide, čini mi se. Uživeli su se i ne staju. Ubiše čoveku sina, troje unučadi k' o s' poslom. Ali, to se sve čine u ime zaštite civila i nedužnog naroda. Moramo ih razumeti i shvatiti ozbiljno. Ipak je to NATO. Kakvi humanitarci. Reči nemam. Ovoga puta su još milosrdniji n' o kada su se sa nama igrali.
Ove nebulozne izjave visokih zvaničnika, tamo nekih pukovnika i potpukovnika nisu nimalo iznenađujuće. Oni, istinski, veruju u svoju plemenitu misiju i opšti interes- '' Pobiti sve što se pobiti može! '' . Ubijaće dok ne postignu ono što su zacrtali, odavno. A to je pokupiti sve što valja pod parolom da se bore protiv autoritarnosti, totalitarizma i terorizma. Draži su mi i dosledniji oni bombaši samoubice. Oni svoj ekstremizam baziraju na islamskom fundamentalizmu koji podrazumeva život življen u skladu sa svetom knjigom- Kuranom. Ovi, danas, rade nešto sasvim drugo a perfidnije i bolesnije, doista. Igraju se sa demokratijom i nekim izmišljenim načelima. Gube se u svojim pričama, demagogijama i lažnom kosmopolitizmu. Surovi kapitalisti. Doslovno su shvatili sve. Po njima je i smrt profitabilna. Sve je profit. Ima ih svuda. Za sve bi da se pitaju a čim se neko pobuni oni reaguju. Opipljivom silom, svakako. Gde je ta suverenost svih država sveta? Jadan Boden. Jadni svi teoretičari i umovi koji su stvarali i gradili sve ono za šta smo mi trebali da se zalažemo i da praktujemo a što, naprotiv, uništavamo i degradiramo. U većini slučajeva teorija i praksa jesu nespojive ali je, ipak, politička teorija stvorena radi bolje prakse. Preozbiljno je Zapad shvatio svoju ulogu u svetu. Nikako da skrati obim i opseg svojih funkcija. Svet im ne može ništa ali ih kažnjava priroda. Stoga se i ne sekiram. Kažnjeni su po default- u. Ovaj rat traje više od mesec dana i trajaće minimum još toliko. Pobednika ne naslućujem jer me surovost ove NATO dečice plaši. Plaši me to da su spremni i na potop radi sopstvenih interesa. Taj rat iz vazduha i napad na tuđe tlo nije, uopšte, fer play. Možda ekvilibrijum i pobedi pa se one decenije vladanja gospodina Gadafija pokažu kao produktivne i nužne. Ko zna. Ko je još, danas, spreman da se brani do beskraja? Ko je još, danas, spreman da se brani po cenu sopstvenog života? Očigledno, gospodin Gadafi.
M. M.