Svakodnevno se čudim. Njima, vama i sebi. Njima jer ne odustaju od svog idiotizma, vama jer ste neograničeno glupi, a sebi što mislim o njima i vama. N' o, moram. To mi je posao. Kao i svakom iole prosečno inteligentnom čoveku. Pa, kako da ne mislim o mestu u kojem živim i društvu u koje me baciše, a ne pitaše?! Apsurd. Rodih se ovde, a ne birah. Ne rodih se slobodna. Niti sam slobodna ja, niti ste slobodni vi, niti su slobodni oni. Svi smo mi neslobodni. Apsurd. Niko nas pitao nije hoćemo li, možemo li, dopada li nam se, ... Rodiše nas, ovde, jer su i njih rodili tamo. A, to '' tamo'' je ovo ovde. Sve je to bilo ono '' ex'' . Ono čemu se dive, sada. A, tada ga kudiše u četiri zida. Valjda im je to dizalo adrenalin. Kudiš, a ne bi smeo da kudiš. Najslađe je zabranjeno voće.Vazda bilo, i ostalo tako.
Čudim se i onima tamo, preko bare. Ni oni svoji nisu. Imaju malo više love, pa im je lako da se sprdaju sa nama mučenicima. Ali, lako mi je za njih. Njima ni zima ne može ništa.
Čudim se i čudim. Ne mogu se načuditi. Ni njima, ni vama. Njima jer su neumorno uporni da unište sve što se uništiti može, a vama jer ste neumorno isti i regresivni. Da ako shvatite već jednom koliko ste nazadni i nepomični. Mada, sumnjam. Nije vam to svojstveno.
Čudim se III milenijumu. Gde nas je doveo?! Dokle?! Kuda ćemo?! Niđe nas doveo nije, do litice stigosmo i nikuda nećemo. I, baš se čudim.
Čudim se ekstremima. Njihovim i vašim. Ma, čudim se ekstremima našim. Mi smo sve u jednom. Mi smo pakao i raj, u malom. Strahota. I, sramota- naša!
Čudim se našim strahovima. Plašimo se jedni od drugih. Nepoverljivi smo jedni prema drugima. Nepoverljivi smo i prema njima. Nepoverljivi smo prema nama samima. Sjeb' o nas je III milenijum. A, i II ako ćemo iskreno.
Čudim se sebi, sada. Čudim se svoje nesvesti. Kada li ću shvatit' gde sam i sa kim vazduh delim?! Gde ću sutra?! Znam li šta ću?! Imam li viziju?! Imam! Ali, kako pored njih i vas viziju da oživim?! Apsurd. Jer birala nisam da se rodim međ' njima i vama. Rodiše me, a ne pitaše. Neslobodna sam.
Čudim se. Još uvek. Šokiram se, svakodnevno. Ali, znam ja kuda ću. Bar mislim da znam. A, i to je korak. Korak napred, svakako. Nemam ja tu njihovu i vašu bezumnost pa da koračam unazad. Besmisleno i zvuči: '' Koračati unazad '' ! Idiotizam. Ali, vi padate na to. Vi padate na idiotizme. To je za vas ka' dobar dan. Lepo je Veliki Njegoš rekao: '' Ko na brdo ak' i malo stoji, više vidi n' o onaj pod brdom! '' Vi se na brdo popet' nećete, nikada, sve da se ponovo rodite. Uf, svaka li je tom Njegošu zlatna bila! Ljudska umobolnost je večna.
Čudim se. Snegu, prljavštini, struji, štednji, Šariću, Bojoviću, AnĐŽelini. Čudim se. I, preterah. Preterah kao nikad. Umorih se od čuda njihovih, i vaših. Mada, čudiću se ja i sutra. To je meni svojstveno. Da se čudim čudu čudnome! Jer ko se svima vama čudi, taj i misli blistavo.
A, ponekad poželim da ne mislim. Tačnije, da mislim manje. Ali, čim mislim ja postojim. To me i teši. N' o, verujem da je onima koji '' ne postoje'' , ipak, lakše. Oni bar ne misle. Oni se ne čude!
M. M.
Čudim se i onima tamo, preko bare. Ni oni svoji nisu. Imaju malo više love, pa im je lako da se sprdaju sa nama mučenicima. Ali, lako mi je za njih. Njima ni zima ne može ništa.
Čudim se i čudim. Ne mogu se načuditi. Ni njima, ni vama. Njima jer su neumorno uporni da unište sve što se uništiti može, a vama jer ste neumorno isti i regresivni. Da ako shvatite već jednom koliko ste nazadni i nepomični. Mada, sumnjam. Nije vam to svojstveno.
Čudim se III milenijumu. Gde nas je doveo?! Dokle?! Kuda ćemo?! Niđe nas doveo nije, do litice stigosmo i nikuda nećemo. I, baš se čudim.
Čudim se ekstremima. Njihovim i vašim. Ma, čudim se ekstremima našim. Mi smo sve u jednom. Mi smo pakao i raj, u malom. Strahota. I, sramota- naša!
Čudim se našim strahovima. Plašimo se jedni od drugih. Nepoverljivi smo jedni prema drugima. Nepoverljivi smo i prema njima. Nepoverljivi smo prema nama samima. Sjeb' o nas je III milenijum. A, i II ako ćemo iskreno.
Čudim se sebi, sada. Čudim se svoje nesvesti. Kada li ću shvatit' gde sam i sa kim vazduh delim?! Gde ću sutra?! Znam li šta ću?! Imam li viziju?! Imam! Ali, kako pored njih i vas viziju da oživim?! Apsurd. Jer birala nisam da se rodim međ' njima i vama. Rodiše me, a ne pitaše. Neslobodna sam.
Čudim se. Još uvek. Šokiram se, svakodnevno. Ali, znam ja kuda ću. Bar mislim da znam. A, i to je korak. Korak napred, svakako. Nemam ja tu njihovu i vašu bezumnost pa da koračam unazad. Besmisleno i zvuči: '' Koračati unazad '' ! Idiotizam. Ali, vi padate na to. Vi padate na idiotizme. To je za vas ka' dobar dan. Lepo je Veliki Njegoš rekao: '' Ko na brdo ak' i malo stoji, više vidi n' o onaj pod brdom! '' Vi se na brdo popet' nećete, nikada, sve da se ponovo rodite. Uf, svaka li je tom Njegošu zlatna bila! Ljudska umobolnost je večna.
Čudim se. Snegu, prljavštini, struji, štednji, Šariću, Bojoviću, AnĐŽelini. Čudim se. I, preterah. Preterah kao nikad. Umorih se od čuda njihovih, i vaših. Mada, čudiću se ja i sutra. To je meni svojstveno. Da se čudim čudu čudnome! Jer ko se svima vama čudi, taj i misli blistavo.
A, ponekad poželim da ne mislim. Tačnije, da mislim manje. Ali, čim mislim ja postojim. To me i teši. N' o, verujem da je onima koji '' ne postoje'' , ipak, lakše. Oni bar ne misle. Oni se ne čude!
M. M.
