Venčanje stoleća

Tako sam srećna zbog pepeljuge i žabice Vilijama. Ne samo da su obeležili mesec, godinu već obeležiše ljudi čitav vek. Sve se ispoštovalo. Tradicija, protokol, norme oblačenja, ponašanja. Ma idi... Svet je juče imao o čemu da priča i čime da se zanima. Šeširi, toalete, jutarnja odela. Ludilo. Mi, mučenici smo sedeli ispred malih ekrana i piljili u iste, diveći se naglas. Milijardu žena sveta je danas zamišljalo sebe u ulozi pepeljugice Kejt. Kakva je venčanica, koliko košta, ko ju je dizajnirao, da li je mogla bit' bolja n' o što jeste?! Bla, bla. Time smo se bavili čitav dan a i narednih ćemo, sigurna sam! Ipak je ovo bilo '' venčanje stoleća'' . Ovaj mladi bračni par je vrlo ljubazan i velikodušan čim je ustupio javnosti da, bez treptaja, prati njihovu ceremoniju. Baš im hvala. Živela sam za njihov dan. Toliko sam uživala u njihovom venčanju. Veću zabavu i aktivnost u životu imala nisam. Ma hajde, molim vas. Uz dužno poštovanje Ujedinjenog Kraljevstva, mile regine Elizabet i ružnjikavog princa Čarlsa, ja još uvek ne shvatam potrebu one Londonske mase, koja je zorom zauzela svoje bedne pozicije kako bi dočekala i ispratila golupčiće. Tradicija je neosporna, rekoh, ali što smo megalomani?! Pa imamo li meru? Verovala sam, do juče, da bar gospoda u odelima, toaletama, s' šeširima i sa krunom imaju meru i obzir. Lepo rekoše da nije državno već privatno venčanje i onda sve to upropastiše potrebom da ljudima pare oči. Ovo veze sa privatnošću nema. Zadovoljila bih se, lično, sa nekoliko kadrova i jednim poljupcem. Ali to je trajalo, trajalo, trajalo. I čini me se da još uvek traje i da će trajati sve dok se ne desi nešto novo a medijski isplatljivo. Njih, možda, i mogu da razumem. Kraljevska porodica, kraljevska istorija i poreklo. To valjda tako ide. Nego ne razumem nas, jadnike. Što smo se mi toliko uživeli u celu priču? Verovatno da skrenemo misli i da, na tren, kroz sate prenosa ovoga događaja proživimo život koji je stvaran i bajkovit al' za nas, potpuno, nedostižan.
Ono što mi preostaje jeste da se nadam da su ovu '' ceremonijicu'' ispratile naše dive, đžet seterke i ostale promiskuitetne i jeftine dame. Nadam se da su '' ubrale'' poneke ideje, gospodske manire i neophodnosti kako bi se i o njima ćaskalo ka' o pepeljugi i žabici. Reflektovaće se ''venčanje stoleća'' na ovo naše, napaćeno, društvo. Živi bili, pa videli!
M.M.

Para vrti gde burgija neće

Kažu: '' Pare ljude kvare! '' Ja kažem da su ljudi pokvarili sve pa i novac. Oni su ga stvorili, oni su ga i nametnuli kao nužno zlo za kojim svi žudimo, hteli to da priznamo il' ne. Međutim, što je to novac?! Sredstvo kojim kupujemo, sve. Danas, sve svoju cenu ima. Sve može da se kupi ili proda. Sve?! Pa ne baš sve. Iako na novcu počiva sve što egzistira, zbog novca sve i propada. Propadaju pojedinci, države, društva. Propada priroda. Propadaju vrednosti, propada moral i propada svet. Što ste bogatiji to ste destruktivniji. Po društvo, po prirodu, po mir i harmoniju. Što ste bogatiji, to ste moćniji. Politički, ekonomski, socijalno. Što ste imućniji to ste zanimljiviji i poželjniji. Stičete ugled i status. Pozicionirani ste tamo ' đe, realno, ne pripadate. Pametni ste, lepi i plemeniti onoliko koliko vam je dubok đžep ili debeo novčanik. Ko ste i šta ste, rođenjem postali, ne tiče se ni vas ni njih. Čim ste se obogatili, sve se menja. Pa i vaša surova i izopačena priroda. Svaka vaša mana prerasta, olako, u vrlinu. Tačnije, tu transformaciju vas samih kupujete za nekoliko stotina ili ' iljada, u zavisnosti od toga sa kim poslujete. Tužni ste. I bedni. Siromašni ste. Plitki, prazni i nesrećni. Možete li da ostanete bez ičega a da budete ljudi?! Ili biste se pogubili u moru neznanja, ograničenosti i perfidnosti koja je tinjala u vama, večno?! Umete li da se stopite sa svojim bogatstvom i da budete ono što, uistinu, jeste?! Da li ste sposobni da se smejete iskreno i bez cinizma?! Da kupujete ono što volite a ne ono što drugi vole? Možete li da živite prestiž zahvaljujući novcu koji ste umom i intelektom stekli ili je poenta upravo u ' lebu bez motike?! Hajde promenite statusne simbole. Neka vaše žene budu žene. Sa identitetom, integritetom i egom koji je ultra, mega i giga i bez LV- a, Gucci- a, Prade i ostalih Bogova. Neka vaši muškarci budu pravi muškarci koji svoju muškost ne grade na svojim voznim parkovima, GF oznakama i nebulozama. Je li neophodno da pijete Moet- e i ostale penušave napitke u po' dana i noći, pa čak iako vam ne prijaju?! A da pročitate neku knjižicu ili novine, čisto da se informišete i da ne ispadnete glupi u društvu?! Pa da, za tim potrebe nema... Kakvom društvu? Pa vi društvo nemate. Vi ste sami i usamljeni. Oko vas nema nikoga, osim nekih karikatura i klovnova. Vi ste vazduh, koji se ne diše. Vidljivi ste, donekle, jer ste smešni. Smešni na neki svoj način. Smeju vam se pametni. Inspirišete ih. I nejasni ste. Nedokučivi. Kako glupost dokučiti?! A, nikako. Vama se treba baviti, decenijama, kako bi se izveo zaključak i dalo objašnjenje o tome ko ste, šta ste, kako i zašto postojite! Uništavate pojedince, državu i društvo. Uništavate kulturu i ne razumete se u nauku. Ne poznajete moralne vrednosti, vrline ni sitnice koje život znače. Prvi ste u selu al' ste zadnji u gradu! Ne pripadate nikome i ničemu. Nemate ideale ni ciljeve. Vi ne živite. Uništavate, uništavate i uništavate sve što se da uništiti. Uništili ste sve. Sve se dalo uništiti, sve sem vaše gluposti koja je, definitivno, neuništiva.
M.M.

Da nije možda Stjepan Mesić četnik?!

Toliko sam želela da napišem ponešto o gospodinu Mesiću i njegovom izdajništvu. Ne samo zato što je to , trenutno, aktuelna Balkanska priča, već zato što je zanimljiva, pre svega.
Nakon pada Miloševiča, oktobra 2000. godine na vlast su, u Srbiji, došle demokrate. Tuđmana niko nije rušio, već je čovek prirodnom smrću prestao da bude na čelu bratske nam Hrvatske. Kada smo mi slavili uspešnu revoluciju, te godine, je i Hrvatska dobila novog predsednika, Stjepana Mesića. Čoveka koji je 1990. godine postao član ustaškog HDZ- a. Iako je nekoliko godina kasnije napustio tu stranku i osnovao svoju, ja mu ne bih  baš tako olako izbrisala mutnu prošlost. Vladao je Hrvatima do 2010. godine i sebe smatra velikim ocem demokratije. Kaže, ponosno, da je Hrvatska na korak od EU, zahvaljujući njemu. Pravi patriota. Kritikovao je , nakon raskida sa HDZ- om, Tuđmanovu politiku. Dosledan čovek. A danas je izdajnik, no1, svoje domovine. Optužuje ga hrvatska javnost da je prokrijumčario neke transkripte i, na kvarno, ih prosledio Haškom tribinalu, koji su hrvatske generale pokopali još više pa su, stoga, i dobili po 20 i nešto godinica zatvora. Nije to lepo. Minimizira Domovinski rat i herojstvo svojih generala koji su, sa malo prolivene krvi, obavili sve kak' treba a, pri tome, poštujući i ne kršeći ljudska prava. I sada ih je, odjednom, taj zlokobni Hag osudio ni zbog čega. Kakvi su ti Hrvati. Vazda na dve stolice sede. ' Oće- neće Evropu, kače zastave, pale zastave, veličaju Hag jer kažnjava Srbe zločince, proklinju Hag jer kažnjava nedužne generale. N' o dobro, valja to ponekad, onako, kako vetar duva. Mesić ih je učio demokratiji deciniju čitavu a oni, očigledno, ništa naučili nisu. Naljutio se profa i podelio je kečeve, jasno i glasno. Izričit je i opak čika Mesić. Sličan većini svojih sunarodnika ali pakuje i farba, otmeno i sa stilom. Mogli bismo da se na susede svoje ugledamo i da ukrademo po koju caku i foricu. Čisto da nam lakše, sa ispunjenjem ovih zahtevima EU, bude! AJ' što se narod buni i ljuti na Stjepana, nego se i vlast koprca. Ne da ona da se baca drvlje i kamenje na svoj rat za državu i domovinu i svoje borce za nezavisnost. Prava Evropa. Evropa u malom. Hrvatska za lidera u regionu! Ja sam za, u potpunosti. Neka '' bolji'' vlada!
Podržah i potpisah peticiju radi osnivanja Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava počinjenim od 1991. do 2001. godine na prostoru bivše SFRJ, ali se plašim da je to nemoguća misija. Ko će se pomirti i na šta će to pomirenje da liči? Mada, iako se teži istinskom pomirenju kao idealu, ne bi bilo loše da se bar te činjenice pljusnu svima u lice pa nek' onda svak' svoju krivicu nosi i sa ostalima deli. Iako su ovi naši, poprilično, nikakvi mislim da su u svojim nastupima blagonakloniji i miliji n' o braća from Croatia. Ne znam. Nisam pristrasna, valjda. Cvetković bar ne veliča Karađžića nit' plače za Mladićem, dok gospođa Premijerka, sa odličnim engleskim akcentom, kuka ka' kukavica za Gotovinom i ostalima. Što god i kako god, Mesić ispade faca. On je svoju priču zaokružio i završio na najbolji mogući način. Demokratiju je ispoštovao, Evropu i Hag, takođe. Sada je žrtveno jagnje i uživa u tome. Zna čovek da su genijalci vazda bili neshvaćeni.
M.M.

Ni na nebu ni na zemlji

Ne ubij, ne kradi, ne laži….Hej Dobra moja, zar zaboravi na neke od osnovnih moralnih načela?! Na neke od osnovnih smrtnih grehova?! Zar zaboravi da počivaš na pravoslavlju?! Ne, to nisi zaboravila ali se setiš samo kad prigusti, samo kad sahraniš, slažeš i ukradeš, setiš se da se pomoliš da se izvučeš, setiš se jer misliš da će ta molitva u zadnji čas ublažiti tvoje grehe, setiš se samo zato što ti treba, a ne zato što veruješ… Bar te kao takvu prikazuju oni koji te vode, oni koji se predstavljaju tvojim vodiljama, oni koji se bore za tebe na tuđ račun, služeći se svim onim što naglas osuđuju…. Vidiš li Dobra moja?! Imaš li oči?! Imaš li dušu?! Ili su tvoja duša i tvoje oči isti oni prljavi i pogani koji su te iskoristili?! Čuješ li Dobra moja?! Čuješ li vapaje svoje dece, gladne i umorne, istrošene i razočarane?! Osećaš li kako besciljno tumaraju, osećaš li im padove, bole li te njihove rane? Da li, ili su ti na oči povez stavili, glavu ti okrenuli, uši ti zapušili? Gde si? Gde smo mi? Ima li te još uvek ili si se davno predala? Ima li te ili su te nezasiti pojeli? Ima li te ili si i ti od umora okončala? Hej Dobra moja!
T.C.

Crnogorski paradoks oko PRIDE- a

Oduševlejna sam činjenicom da će se Pride održati u, voljenoj mi, Crnoj Gori. Međ' one đetiće, junačine, '' muškarčine'' i 4US momke. Diktat iz Brisela mora pokorno da se sledi i nema istupanja pa čak i onda kada je to u sukobu sa sopstvenim JA.
'' Veliki'' Srbi su pokazali koliko su ograničeni i destruktivni, pa je sada red došao i na  '' Velike'' Crnogorce da se pokažu na dijelu! Toliko se i jedni i drugi diče i ponose svojim evropskim i besprekornim duhom, da prosto ne mogu zamisliti da se na toj Paradi, u maju, dogodi nešto što nikako nije '' europski''. Uopšte nije iznenađujuće to da je Pride podržala i Vlada ove malešne a razborite i kršne zemlje. Već godinama ona pretenduje na Evropu koja, i u njenom slučaju, nema alternativu. Junački je ovo potez bio. Rizikovaće narušavanje svojih tradicionalnih i patrijahalnih vrednosti zarad svetlije budućnosti. Pa, bolje i obraz žrtvovati n' o đžep isprazniti. Tata Milo ne bi dao svoje pčelice na zavesama od 300e ni za šta na svetu. Politički korektno, sasvim. Nego mi je zanimljiva ta nesloga međ' Crnogorcima. Ako ih je išta vekovima krasilo bila je ta sloga. Naizgled mi se čini da ih dosadašnja spona sve više i više razdvaja. Brinem se da ne padne Vlada. Ne bi valjalo da umesto ovih vladaju, Milovom monarhijom, neki drugi. Bar ne Srbi. To nikako!
Nije mi jasno zašto sve nas, u regionu, mora Evropa da uči tome što je pravo, što je sloboda, što je zakon a što je Ustav?! Pa zar smo mi  tolika bezumna masa koja želi samo ' leba i igara?!
Zašto neki tamo, prazni i priglupi, misle da mogu da spreče, zabrane il' odrede nekom drugom čoveku koga će da voli, sa kim će da živi, sa kim će krevet da deli i da li će i na koji način za svoja prava da se bori?! Imamo pravo da mislimo drugačije ali nemamo pravo da uživanjem svojih prava ugrožavamo tuđa! Već godinu dana vapim za odgovorom na to: '' Koga, na koji način, kako i koliko egzaktno ugrožava jedan čovek koji voli drugog čovekla, istog pola? Što nekome toliko smeta šetnja ljudi s' različitim seksualnim opredeljenjem? Je li to neka zaraza ili je to, jednostavno, nečiji izbor, potreba, osećaj ili život u koji, svi čuvari nekih tamo vrednosti, NE mogu da uđu i da nametnu svoje kao jedino i moguće prihvatljivo? '' Kada bismo svi vodili sopstvene živote i radili na sopstvenim umovima, verujem, da nam ne bi bilo bitno da li se Dragan i Zoran il' MIlica i Jovana, drže za ruku!
Srbija nije ništa dobila Paradom. Mislim, dobili su ponešto ljudi koji, istinski, shvataju da Parada nije bila sama po sebi cilj već sredstvo da se nešto učini po tom pitanju, koje je i više nego marginalizovano i odbačeno. Hrvatska je, čini mi se, ušla u svu tu priču dubiozno pa se Hrvati više, toliko, i ne obaziraju na to ko, kuda i sa kim šeta! Crnogorci, kao što rekoh, to planiraju da obave krajem maja. Ne znam samo kako misle da obave bilo šta kada Ministar za ljudska i manjinska prava Crne Gore, ne vidi dalje od svog nosa. Koji paradoks. Podržava Vlada a ne podržava vladin činovnik! Neverovatno! Kakva crna demokratija i '' Europska'' Crna Gora. Daleko su oni i daleko smo svi mi od tog glupog ideala. Ovo je test društva, koji, predviđam, nije položen.
Kako neko ko dozvoljava da ga tlače i da njime manipulišu, decenijama, može biti sposoban da shvati, razume i prihvati nekoga ko želi da uživa sva svoja prava, zagarantovana Ustavom i zakonom?! Bojim se da je vreme prihvatanja različitosti došlo, odavno, ali da prostor za socijalizaciju i insitucionalizaciju nije. Edukacija ljudi, edukacija! Prihvatite i menjajte sebe kako biste mogli da prihvatite i, eventualno, promenite druge!  M.M.

Тоталитаризам у нама

„Човек је рођен слободан, али ипак је увек у оковима“ – Речи су једног великог мислиоца, просветитеља. Човек и јесте увек у оковима, како онима које сам себи намеће својим начелима и принципима, тако и целокупним личним системом вредности. Ту су и окови које нам намеће наш унутрашњи страх. Страх од осуде, страх од одбацивања, страх од изложености. До човека је да се сам избори са собом и са границама слободе које, у крајњој истанци, сам себи поставља. Да научи докле сме, а докле не сме ићи. Кажу нам да смо слободни. Међутим, слобода нам је ограничена. Она мора бити ограничена! Ограничена зарад слободе нашег ближњег. Зарад слободе појединца који на ту исту слободу има право. Зашто би се ограничавала нечија слобода ако се априори крене од става да један човек неће другом нанети штету уживајући у својој сопственој слободи? Уколико човек живи потпуно слободно, без икаквих спољашњих ограничења, ослањајући се искључиво на оне границе које је сам себи поставио изнутра, да ли ће доћи до штете? У неком идеалном свету, не би било никаквог проблема. Искусили бисмо савршену слободу, а притом никога у томе не бисмо оштетили. Међутим, проблем лежи у систему вредности који је другачији код сваког појединца. Шта ако неко нема систем вредности, ако је спреман на све како би дошао до одређене користи? Ако је спреман да повреди другог појединца и да му ускрати основна права (на живот, тело....) које су нам свима гарантована од рођења? Управо је због оваквих појединаца свачија слобода ограничена од споља. Не сме се ризиковати!
Не слажем се са онима који кажу да слобода не постоји, да смо сви робови система, да се нама вечито управља. Свако је, донекле бар, кројач сопствене судбине. Иако постоји безброј ствари које не бирамо, тешке околности на које смо натерани да се навикнемо и ситуације којима се морамо прилагодити, наш (не)морални кодекс остаје ствар нашег избора. Од малих ногу нас уче константно како је погрешно убијати, красти, лагати, пожелети туђе, варати итд... Неки су постављени у ситуацију да о томе нису учени од малих ногу. Али, независно од васпитања, одрастајући, човек постаје свестан окружења у којем се налази и постаје самосталан, почиње да доноси сопствене одлуке и изборе, тачније гради сопствени морални кодекс на основу ког слободно дела у границама које су, за сваког од нас, наметнуте од споља,а можда и изван тих граница. Ми смо ти који доносима кључну, пресудну одлуку. 

Слобода се у данашње време доводи у блиску, нераскидиву везу са демократијом. Свако демократско друштво мора априори бити слободно друштво, друштво у којем су свим појединцима гарантована основна права и слободе. Од најосновнијег права на живот, преко политичких и грађанских права, слободе мисли, изражавања, говора итд... Свако МОРА имати право да мисли својом главом, без непосредне контроле „Великог брата“, да износи своја мишљења без страха у јавност, да слободно изражава своју веру, да се слободно декларише као верник, агностик, атеиста итд... А све то у циљу даљег напредовања друштва и цивилизације,како је то мудро закључио велики Џон Стјуарт Мил. Колико год да је нека мисао погрешна, она је и као таква корисна. Корисна јер доприноси тзв. великој слици. Као и свака мисао. Доприноси новим спознајама истине. Она је корисна управо јер ће се њеним побијањем доказати и аргументовати ваљаност праве истине. Међутим, многи тврде да је истина заправо релативна, да постоји много истина и да се не може направити разлика између „моје“ и „твоје“ или „његове“ истине. Ако бисмо се сви придржавали истог моралног кодекса око којег постоји општи друштвени консензус, онда бисмо можда и направили корак ка правој истини и сазнању, оној врсти науке која води напретку, свеопштем развоју и даљој еволуцији. Како би се то остварило, основни предуслов јесте СЛОБОДА, као нужна и самодовољна.
Да ли смо ми слободни у изношењу свега горе поменутог? Наравно да нисмо. На страни корумпиране државе, која представља прву и основну кочницу истинског развоја појединца, под руку са њом корача и корумпирано друштво у којем ми данас живимо. Корумпирано тоталитарним појединцима и тоталитарним особинама које се налазе унутар свих живих људи. Поставља се питање да ли је друштво створило таквог појединца, подлежног најнижим страстима које могу одвести у декаденцију, или је човек такав по природи? Све можемо, али природу да мењамо не можемо. Наравно, ако је у питању екосистем и природа која нас све окружује, човек се истински труди већ деценијама да је промени, да је прилагоди себи и тиме унакази. У прилог свему овоме сведоче катастрофалне и, до скора, непојмљиве последице кроз које свет пролази, као резултат рата против свемоћне природе. Рата у којем је човеку, изгледа, суђено да буде вечити губитник. Међутим, са друге стране тврдимо да је наша унутрашња природа непроменљива. Врло прикладно! Ја бих то назвала врхунцем лицемерја. А шта ли је друго друштво него скуп појединаца? А шта ли је то држава? Свемоћни Левијатан? Ко њоме управља? Марсовци или људи? Не, ми нисмо слободни. Делимо се свакодневно међу собом, на основу идеолошке, политичке, верске, полне... па до навијачке припадности. Поделе могу бити корисне, ако не воде декаденцији сваке појединачне унутрашње вредности, мржњи, омаловажавању, насиљу. А да се не лажемо, велика већина подела у нашем друштву данас управо томе и воде као коначном циљу ка еволуцији! Како ли те гледају острашћени верници ако се усудиш да кажеш да си атеиста? Па ти си безбожник, теби је место на маргинама нашег друштва! А како ли те гледају они велики либерали, мондијалисти и космополите, она самопрокламована интелектуална елита ако имаш потребу да се прекрстиш пред црквом и Богом у којег верујеш? Смеју ти се јер си „сељак“ и „задрти традиоционалиста“ коме је место у 15. веку? Па има ли то смисла? Где је ту слобода, где је ту поштовање? Па нигде! Ни са једне ни са друге стране! Колико је само примера (безброј). Овај му дође као школски. Зар се не залажу сви једногласно за демократију и демократско друштво? А са друге стране, тоталитарно одређују и расуђују о томе шта је исправно, морално, смешно, задрто, непојмљиво. Па то не иде заједно! Ко смо ми било коме да судимо за ставове о којима, у крајњој истанци, не знамо много тога? И како неко слободно да изажава своје мишљење и ставове у тако тоталитарном друштву? Испаде на крају, помало иронично, да су они који заговарају исконску демократију и слободу, поштовање људских права заправо највећи тоталитаристи. Хајде за почетак да се потрудимо да урушимо тај укорењени тоталитаризам па ћемо онда да рушимо и тоталитарну, корумпирану и мафијашку државу. 

M.T.

Gde nestade prava vrednost?!

Poneki se, često, pitaju: '' Što se to događa sa nama, gde smo to mi, kuda to idemo, gde ćemo i dokle ćemo stići i gde su prave a šta će nam kvazi prave vrednosti? '' Meni jasno nije kako da izvršimo selekciju vrednosti. Kako i na osnovu čega da klasifikujemo vrednosti. Ko uspostavlja te kriterijume? Društvo? Pojedinci? Rekla bih: '' Kakvo društvo takve i vrednosti! '' Ko je kriv? Država? Rekla bih: '' Kakvo društvo takva i država! '' Eh, pa sad treba zagonetku odgonetnuti i saznati koga da krivimo i koga da, prvo, menjamo. Društvo ili državu?! Društvene norme su ukorenjene i nije ih lako ''rekonstruisati'' i tako stvoriti nove. I te nove bi se stvarale na osnovu nečega i nekoga. Neophodno je uzeti nepogrešivu osnovu i model. Pa da li je to moguće? Savršenstvo ne postoji, ali postoji nešto što je dobro, bolje il' najbolje. Nama treba najbolje jer nas ovo loše ubi! Nemamo kulturu življenja. Ne cenimo ono što se ceniti da a veličamo prosek. Prosek nas je i doveo ovde, gde smo sada. Pogrešni su se pitali i pogrešni se i, dan danas, pitaju. Pogrešni su nam uzori. Previše smo dozvolili. I sebi i drugima. Uništili smo svaku mogućnost i šansu da nam bude bolje. Olako. Nismo razlikovali i ne razlikujemo ono što valja od onoga što ne valja. Nekako smo sve pomešali i dobili kombinaciju najgoreg. Ne možemo više ništa da pogledamo ili da pročitamo a da to ne bude produkt nekog i nečijeg, prljavog, interesa. Malo ko, danas, piše i misli u skladu sa samim sobom. Svi su robovi nečega i nekoga. Pa šta vam je ljudi?! Vi, istinski, verujete u apsurd vaših života. Pa kad je sve već apsurd, učinite bar nešto po tom pitanju. Bar verujte u to da možete nešto da promenite! Pokušajte. Od pokušaja još niko nije umro! Ne živite po tuđim pravilima. Ne prihvatajte nametnuto. Izgradite i stvorite nešto svoje. Neka to vaše bude bolje od njihovog. Neka to vaše bude najbolje. I onda...  Onda će ovo društvo imati perspektivu jer je u stanju da bira, neprestano. Neka se ovom društvu pruži mogućnost i šansa da bira, da pravi izbore i da menja sve što mu ne odgovara. Neka se neguje kreativnost. Neka nove i produktivne ideje niču, svakodnevno. Samo tako i samo tada će se prava vrednost vratiti, ako je ikada postojala. I samo tako i tada će se stvoriti čitav sistem pravih vrednosti koji će svima nama učiniti život lakšim i, nekako, prirodnijim.
M.M.

Ko se plaši Feminizma?!

Čini mi se da se mnogi ljudi, prvenstveno muškarci, kada čuju reč '' Feminizam'' ili '' feministkinja'' šokiraju. Taj šok bih ja nazvala šokom iz neznanja, šokom iz latentnog straha. Čega se plaše?! Zar im ne uliva sigurnost činjenica da vladaju svetom?! Apsolutno sam sigurna da je uspostavljen svetski patrijahalni poredak. To što se neke zakonske norme poštuju ili što se određene kvote ispunjavaju, jer tako nalažu Strategije ili zakoni, ne smatram da je doprinelo istinskoj emancipaciji i prodiranju žena na sva društvena polja. Kada se kaže '' rodna ravnopravnost'' misli se na jednake šanse i mogućnosti. Misli se na jednake plate, beneficije, jednako zajemčena prava na život, slobodu. Misli se na jednak položaj u društvu. Niko ne govori o fizičkoj jednakosti jer je ona, fakat, nemoguća. Prezirem ograničene umove koji ravnopravnost polova svode na bezumnu misiju žena koje traže nešto što ne zaslužuju! Ne možemo da sporimo da je žena, i dan danas, u nejednakom položaju u odnosu na muškarca. Ne mora to samo da se  odnosi na normativni okvir kojim je ovo pitanje uređeno, već na samo stanje svesti u svetskom društvu. Nekako se ta reproduktivna i kulinarska uloga žena još uvek ističe kao primarna. Naravno, postoje žene koju su dovoljno emancipovane i koje svoja prava, u potpunosti, uživaju. Međutim, nema ih dovoljno. I trnovit je put do njihovog uspeha bio. Ta politika ženskog tela, lepote, nežnosti i krhkosti je, upravo, ženu degradirala. Nameću joj se razne društvene norme koje ona mora da ispuni kako bi bila '' prava'' žena! I, nažalost, mnoge žene i jesu robinje te subkulture. Izgubile su svoje potencijale. Zapostavile su svoje umove i ubile, u sebi, svaku želju za novim znanjem i saznanjem. Danas, žene olako postaju '' uspešne'' , a ne shvataju kolike su gubitnice. Ženska istorija se ne piše od juče. Nismo se mi, žene 21. veka, izborile za naša prava. Nisu ni muškarci bili ti koji su žrtvovali svoje živote kako bismo mi, današnje '' super'' žene mislile, uglavnom, o tome da li nam se cipela slaže sa torbom ili torba sa cipelom! Izborile su se one. Naše prethodnice. Slavne i čuvene žene koje su večne i kojima treba da se divimo! Ja im se divim, zaista. I slavim ih. I zahvalna sam im. Pa ne slavimo 8. mart zato što nam je neko rekao da je to neki praznik, već zato što je to Dan žena! Dan ženske pobede! Nije feminizam nastao iz hira. Nastao je iz nezadovoljstva, nemogućnosti i podređenosti ženskog roda. Nije nastao radi profita, kapitala ili nekog trećeg, materijalnog, interesa. Nastao je radi ostvarenja opšteg interesa. Radi društvenog boljitka i pokušaja da se kritikom postojećeg a lošeg stvori nešto novo a bolje. Feminizam doživljavam kao kritiku patrijarhata koji je i više nego surov. Nisam inferiorna i ne osećam se inferiornom. I sigurna sam da se još milion žena sveta tako oseća. Verujem da žene mogu da učine društvo boljim. Verujem da je njihova percepcija, svakako, suptilnija ali i iskrenija. Verujem da bi svet bio mirniji kada bismo mi njime vladale. Ljudi se dele na dobre i loše a rekla bih da se danas dele na muškarce i žene. To mora da se iskoreni. Politika ravnopravnosti treba da se vodi dosledno, principijelno uz neprekidno podizanje svesti o tome da je masovna emnacipacija žena nužna i neophodna.
M.M.

U svakoj šali pola istine

http://www.njuz.net/milutin-mrkonjic-strajkuje-gladu-do-zavrsetka-koridora-10/

http://www.blic.rs/Strip/1116/Marko-Somborac

Neko želi da gladuje a neko je gladan po default-u

Srbija je sve samo nije socijalna država. Brojka od 700. 000 gladnih, definitivno ide u prilog tome. Ako na ovu cifru dodamo još 60. 000 nezaposlenih, a od toga 54% žena, mi se moramo pitati gde to živimo i kako, uopšte, živimo? Postoje tu neki programi, strategijice za suzbijanje ove nedaće, ali ne bih rekla da je išta od toga produktivno. Umesto da se broj smanjuje, dešava se suprotno. Ovaj odbija hranu iz hira a ovi ljudi gladuju po default- u. Na sve to, država ćuti. Misli da će utoliti glad ulaskom u EU. Izgleda da je ta EU naše svetlo na kraju tunela. Od čega li se daje socijalna pomoć? Mislim, kakva li je to pomoć? Prva pomoć, rekla bih. A sutra? Sutra je novi dan. Parola: '' Snađi se! ''
Je li to naše društvo neguje istinski liberalizam i individualizam i tezu da je svako odgovaran za sebe, svoj život i svoju sudbinu? Ne predlažem ja državu tutora već socijalno odgovornu državu i državu koja ima efikasnu strategiju za suzbijanja siromaštva i nezaposlenosti. Pitam se, je li i ovo boljka kapitalizma kojoj niko ne može ništa? Mnogo sredstava ide u nepoznate tokove, mnogo se troši gde ne treba, pa se stoga i štedi na već ušteđenom. Gde je sada onih 2% bogatih? Onih koji sebi mogu sve da priušte?
Kako bi bilo da se oni malo više poreski opterete, da im se malo uzme i da se da onima koji nemaju ništa? Pa zar ova socijalna disproporcionalnost i nejednakost ima ikakvog smisla? Kako će siromašni da dobiju svoje? Kako oni da štrajkuju? Nikako. Izbora nemaju. Ostaje im jedino da čekaju odgovor države ili njenu želju da ove postojeće '' socijalne'' mere uozbilji i konkretizuje. Srećom, imamo narodne kuhinje. Imaju ih i Fracuzi. Pa nismo izmislili toplu vodu. Nije to rešenje. Ne smanjujemo broj siromašnih tako što im dajemo besplatnu hranu i piće. Kako da im se obezbede stalni i solidni izvori prihoda? Pa mora da se radi. Ali gde i kako? Kako kada je na birou rada više od 700. 000 ljudi? Je l' treba još da čekamo strane investicije i otvaranje novih radnih mesta? Je l' i ovo zavisi od naših evropskih integracija? Ministar Ljajić samo otužno klima glavom. Čovek ne krije istinu. Pošteno. I sam se čudi kako i zašto, ali odgovor i njemu na um ne pada.
M.M.

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=04&dd=20&nav_id=507316

Ekspanzija hakera Srbije

Svaka sledeća priča, logično, mora da se nadovezuje na prethodnu. Nije svuda tako ali, ovde kod nas, jeste. Jučerašnja glavna vest je bila- nestabilno zdravstveno stanje našega Tome. Danas, što se tih cirkuzanata tiče, je u žiži javnosti '' krađa'' Tominih labaratorijskih nalaza. Stoga i rekoh '' Ekspanzija hakera Srbije. ''
Pominje se i '' upad'' na sajtove vladajućih stranaka i stranke Čedomira Jovanovića. Ipak, on je neizbežan u svim tim '' prljavim'' akcijama. Labilan je, pretpostavljam, od kada je Vesna Pešić demonstrativno napustila stranku, tačnije, dala ostavku. Jadan mali Čeda. Ni hakeri ne mogu da ga poštede. Na udaru je konstantno. Čujem da su se sinoć organizovali neki protesti, slabijeg  intenziteta. Pominju se neki ljudi koji viču, pište, šište i traže nešto. Bune se protiv sistema, Tadića i bojkotuju red zbog lošeg zdrvastvenog stanja Sv. Tome. Hakeri prete. To me plaši. Prete da neće prestati sa napadima i upadima na sajtove sve dok čika Boris ne raspiše izbore. Da li će uspeti ova opaka inicijativa jednog dela opozicije? Pa, rekla bih, šanse su 50:50. Videćemo. Na nama je da čekamo. Čekajući se nećemo dosađivati jer su tu naši cirkuzanti, naoštreni 24h da nas zabavljaju. Hvala im na tome. Oduševio me je gospodin Vučić. On mene a hakeri njega. Poziva ih na ručak. Kaže da mu se jave jer želi da ih počasti. Galantno. Samo neka trpeza bude bogata i stvar je rešena. Mada, bojim se da se ne prejedu. Ne bi valjalo.
Nisam znala da posedujemo ovoliki revolucionarni potencijal i da smo ovako dobro '' naoružani'' logističarima i operativcima. Izvrsna akcija. Aktivirani svi i sve, na svim poljima. Bravo za nas! Jedino što ne ide u prilog ex radikalima jeste kritika našega Patrijarha. Čovek je jasno stavio do znanja da nije hrišćanski to što Tomica čini. Sadašnje naprednjake je  šokirala ova konstatacija Patrijarha, jer su decenijama računali na podršku SPC. Pa, momci ne traje sve večno. Ne ide to tako. Slušajte Patrijarha, budite dobri, umirite hakere, privedite kraju ovu tragediju i smislite nešto konkretnije i efikasnije čime biste mogli da demolirate ovu kleptokratiju. Ili, pak, brat na brata ne može?!
M.M.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/248911/I-mi-hocemo-kao-Ceca

Ko je ' ođe lud a ko normalan?!

Zaista se pitam: '' Ko je ' ođe lud a ko normalan?! '' Da li su ludi oni što se igraju s' nama ili smo ludi mi što pristajemo na ove igre bez granica?! Verovatno smo ludi svi.
Svakodnevno smo u prilici da čujemo i vidimo sve i svašta. Tu cenzure nema. Istinska demokratija. Sve što ne valja kod nas cveta i funkcioniše, perfektno. Principi su nepostojeći, moral je odavno ispario ( ako je uopše ikada i postojao) , politika, polako ali sigurno, postaje najomraženija profesija a mi što se njome, kao naukom bavimo, ili što je na bilo koji način trpimo i živimo, sasvim sigurno gubimo svaku nadu da je sutra novi dan. Države i njene institucije nam, rekla bih direktno, šalju kojekave poruke, koje nimalo nisu optimistične. Ukradi milione, vrati milion, pristani ili moli za kućni pritvor i dosije se briše. Mislim, nisu svi privilegovani. Da se razumemo, jedan je kum Ivica! Ma... Ministarstvo pravde i policije više ne treba ni da postoje. Nisu neophodni, jer se sve internim dogovorom može rešiti. Kakve institucije, kakva pravna država! Šta će nama to?! Pevačica je bila verna kumstvu pa je stoga i razmena usluga uspešno obavljena.
Neverni Toma je problematičan. Nije bio dobar i veran kum, pa stoga mora i da plati ceh. Želi da štrajkuje?! Štrajkovao je?! Završio je u bolnici?! Ma... Posustao je brzo. Nije im trebalo mnogo vremena da ga '' nateraju'' da primi infuziju i povrati snagu. Pa ne može polumrtav ić' u napad na živahne i čile žutaće. Boris Tadić je nikada lepši i jači. Mora Tomislav vitaminima da se podmiri, inače... Ništa od prevremenih izbora. Kakva španska serija u režiji srpske javnosti i pojedinih političkih aktera. Prava melodrama. Pitam se, samo, do kada će sve ovo da traje? Hoće li kao i sve, u miloj nam zemlji, da bude aktuelno nekoliko dana i onda da se sve, opet, vrati na svoje mesto? Treba li nam ova havarija, uopšte? Ima li narod više snage, nerava i razumevanja za ispade, ovoga tipa? Pa za koga će ovaj, jadni, narod da glasa sve i da dođe do '' Tominih'' izbora? Ma koji god izbori da se raspišu, sasvim je svejedno. Građani će apstinirati. Nemaju oni kome glas da daju. Ni opozicija nije ono što je nekada bila. I ona kada bi postala pozicija činila bi isto.
Ponekad pomislim da bi naše društvo uređenije bilo a država efikasnija, kada bismo imali onaj ozloglašeni jednopartizam i neprikosnoveni autoritet oličen u jednom čoveku. Druže Tito, gde si?!
M.M.

Minjino viđenje martovskih, svetskih a naših, previranja

Hitler nikada nije veličao demokratiju. Naprotiv. Potisnuo je svaki njen oblik. Marginalizovao je sve vrste posredničkih institucija. Izbora nije bilo. Parlamentarizma, takođe. Postojao je samo on, njegova partija i ekspanzionistička politika. I krenuo je u rat, 1939. godine, kako bi osvojio svet. Želeo je nemoguće i mislio je da će uspeti. Međutim, 1944. godine je izvršio samoubistvo. Zatim, Nemačka je kapitulirala. Pobedili smo mi. I saveznici. Izborili smo protiv fašizma i dali smo slobodu narodu. A jesmo li dali slobodu narodu?! U ime čije slobode ovi, danas, '' rečavaju'' unutrašja pitanja jedne države?! U ime kog naroda i u ime čijih interesa?! Hitlera je podržavalo i u njega je verovalo milion nacista širom sveta, a ko podržava i ko veruje u ove '' pacifiste '' ?! Hitler je vodio rat za sebe i za '' arijevsku'' rasu, a za koga ovi, trenutno, rat vode?! Za demokratiju, očigledno. Al' za, rekla bih, Hitlerovu demokratiju. Tačnije, ni za šta i ni zbog čega. Baš tako. Ni za šta i ni zbog čega.
Plaši li se svet Islama?! Možda je Zapad započeo sveti rat?! Pf. Mislim da bismo pre podneli i preživeli đžihad n'o svete ratove s' zapadne strane. Suroviji su i licemerniji od ovih, s' Istoka. Ipak se Zapadnjaci bore pod okriljem demokratije.
Šta je sa velikim, prijateljskim, državama Rusijom, Kinom, Indijom?! Gde li su one, odjednom, nestale?! Ili su, pak, više za onu frazicu: '' Ćutanje je zlato! '' Prihvatili smo da je za nas, male, nužno da ćutimo ali zaista treba da nas brine kada i veliki zaćute. Hm. Klasicne političke kupoprodaje!
Sta ćemo s' Japanom?! I njega je preteška muka zadesila. Uf, ta bivša fašistička zemlja. Opaka je vazda bila. Nimalo naivna. Poigrala se priroda sa njom. Tužno. Opet je ceh platio, bezazleni, narod. Nego, čujem da se i ona, na kratko, motala oko libijskog problema!? Zanimljivo. Odakle li crpi sav taj elan, političku volju i snagu, pored abnormalnog broja svih onih žrtava, neizmerne ekonomske štete i katastrofe i radioaktivnih zezancija?! Nije to lepo s' Japanove strane. Mada, ko zna, možda za uzvrat i dobije koju paru za sanaciju. Verovatno u tom grmu leži zec.
Sta ćemo sa Srbijom?! Pretpostavljam ništa. Kao ni proteklih decenija. Nigde, ništa i niko. Kažu da budale ćute a pametni vladaju. Kod nas obrnuto. Pametni ćute a budaletine vladaju. To vam je otrov demokratije. Tiranija bezumne gomiletine. Svi bi gore, na vrh, a ne mogu ni sredine da se domognu. Grehota. Mrzimo Slobu, velicamo Đinđića. Volimo vođe, pa to ti je. Prošlost nam je večita inspiracija. Volimo da se osvrćemo i okrećemo za sobom. A čim korak napravimo napred, obavezno se dva vratimo unazad. U svakom slučaju, ne mrdamo. Tu smo, 'đe smo. Mada, verni smo. Kao psi. Blago našem gazdi. On okom a mi skokom. Ali, prioritet su nam evroatlanske integracije, a cilj opravdava sredstvo. Ući ćemo u EU i slavićemo taj dan kao što su nekada, u Titovoj Jugoslaviji, slavili 29. novembar, Dan Republike. A doći će i taj dan. Jednom. Bojim se, nikada. Mada, ako upotpunimo ovu saradnju sa Hagom ima šansi, kad vam DS kaze! Sve smo odradili, ostalo, kak' treba. Država nam je uređena, sve funkcioniše. Zdravstvo, pravosuđe, prosveta, ma sve. Jedino još niko ne zna ko je ubio Premijera, tj. nejasna nam je tzv. politička pozadina. Sumnjaju oni na pojedine ali mi čekamo Tužioca, Boga oca, da prozove i pozove one koje misli da treba.
Uf, a šta ćemo da radimo kad se Vojislav Šešelj vrati iz Haškog tribunala?! Predsednica Fonda za humanitarno pravo, smela Nataša Kandić, daje često neke prognoze. Kaže žena, meseci su u pitanju. A Šeško će iz zatvora, pravac, na informativni razgovor. I on se dovodi u vezu sa tom političkom pozadinom. Petljao je, iako ima alibi. Sve je obavio putem posrednika. Vučića i Nikolića . One dvojice, umerenih Evropejaca sto su se do, juče, kleli u Karađžića i Mladića. N'o dobro. Vremena se menjaju, što ne bi mogli i ljudi. Iako za Ivicu Dačića, cenjenog ministra i Cecinog kuma, kažu da : '' Vuk dlaku menja a ćud nikada'' , to ne znači da vukovi, stvarno, nisu promenili po koju dlačicu. A i to političko pomirenje između SPS-a i DS-a, pa zar nam to ne govori koliko žuti vole da opraštaju a crveni da se kaju?!
Brine me mnogo što šta u zemlji Srbiji. Brine me i Svet, baš. Guše me. Dosadni su. Nezanimljivi. Surovi i morbidni. Ali, i pored svega toga, ne osećam se kao rob. Živim svoju slobodu. Mislim svojom glavom. Posedujem kritičko mišljenje. Ne zavisim od njih. Uzoran sam građanin. Čovek sam sveta, kosmopolita. Mogu da biram i umem da biram. Ne plašim se sebe i mirno spavam. Istinski volim svoju zemlju. Ne kradem. I ne lažem. I mi, ovakvi, mi smo Srbija i mi smo svet. Mi smo pametni koji progovaraju, a oni su budale koje će da zaćute!