Prihvati različitost i budi konstruktivno različit!

Različitost je različita. Ja sam žensko, a on je muško. On je homoseksualac a onaj drugi je heteroseksualac. Oni su pametni, ovi su glupi. Onaj je konzervativac, a ovaj je liberal. Ovo je Srbija a ono je Norveška.
Razlike su nebrojene. Sve se razlikuje i svi se razlikuju. A, suštinski, malo ko prihvata različitost. Čak i oni koji tvrde da su različiti, jer misle da su time i posebni, ne prihvataju različitost drugih. Paradoksalno, ali istinito.
Ne bih potencirala, u ovoj pričici, neko konkretno opredeljenje, koje ističe različitost, već bih, najpre, govorila o različitostima, uopšte. Jer, onaj koji prihvati jednu različitost, prihvatiće i drugu. A, možda i treću. Ko nauči da prihvata, naučio je to da čini, za vijek vijekova. Doduše, nije lako prihvatati sve. To '' sve'' je beskrajan pojam i često obuhvata i neku različitost koja degradira. Poput mediokriteta, sakatih umova, zlokobnih ćudi, bezciljnih lutanja, šovinističkih besmislica, beskorisnih priča... Međutim, prihvatite i to. Prihvatite na taj način što ćete biti svesni da i to postoji i da je i to različitost. Prihvatajte takve pojave, jedino, kao postojeće a onda ih odbacujte vašom konstruktivnom različitošću. Ako ste bolji od takvih pojava, olako ćete biti svesni njihovog postojanja, teže ćete u njih poverovati, zaboleće vas neretko, ali ćete ih nadživeti i prevazići. Stoga, prihvatajte.
Uživajte u tuđoj različitosti koja inspiriše. U onoj iz koje možete, ponešto, poučno naučiti. Ne zavidite takvoj različitosti, jer ona i postoji zbog vas. Ona postoji kako biste vi bili bolji i plemenitiji. Ona je vaš stimulans, pa je kao takvu i percepcirajte. Jer, ako na taj način postupate, vi time prezentujete i sebi i drugima, sopstvenu različitost, koja vas krasi i cini Velikim ljudima.
One različitosti koje ne ugrožavaju vas niti vašu slobodu i koje se ne mogu, načelno, svrstati u degradirajuće, takođe, prihvatajte. Sloboda je neotuđiva i sama je sebi ograničenje. Beskonačna je sve dok ne počne da ugrožava sebe samu. Stoga, pozivajući se na slobodu za kojom svaki čovek vapi, prihvatajte različitosti drugih, njihovo pravo da se razlikuju od vas i njihovo pravo da budu slobodni. Kada takve različitosti prihvatite, različiti će biti slobodni kao što ste slobodni i vi, jer ste i vi različiti.
I, zaista, svi smo različiti. Ali, nije svak' konstruktivno različit. Takvih je, isuviše, malo. Takvi se međusobno prihvataju i prepoznaju. Takvi prihvataju i one prve i one druge. Takvi prihvataju i rasuđuju, ne sude, ali odbacuju degradirajuće. Odbacuju, jer ih je prihvatanje različitosti naučilo tome da prihvatiti ne znači stopiti se, već znači registrovati, konstatovati i znati što, na svu sreću, ne poseduješ!

M. M.

Hrabra, iako nije On!

I, Roza je bila mučki ubijena, N' o, zahvaljujući njoj danas mi, žene, živimo. Živimo život. Kakav god da je, mi ga živimo. Imamo neka prava. Institucionalizovana i Ustavom '' zaštićena'' . Ali, krše se ta ista prava. Krše se prava i guši se sloboda svakoga čoveka ove planete. U svemu tome žene nemaju kud' . Hodaju, a htele bi da lete. Lete, a htele bi da slete. Bore se a, većinom, ne znaju nit' za šta, nit' kojim sredstvima.
Svaka žena je različita. Svaka je puna mana i vrlina. Neka je lošija a neka je bolja. Kakva god da je, žena je. Uvek i svuda je određuje pol. Pol joj kreira norme. Norme razvoja, ponašanja, načina života, načina poslovanja, rada, intelektualnog razvoja... Pol joj kreira sve moguće norme. I, u društvu i u državi. Država je, odozgo, sputava a društvo je, odozdo, ugnjetava. Kuda god da krene, ona greši. Ona čini greške i svoje i tuđe. Grešna je. Da, svaka žena je grešna. Zašto je grešna?! Pa, grešna je jer greši. Grešna je jer greši i onda kada čini pravu stvar. U nju je sve upereno i svaki njen korak se, bez treptaja, prati. Grešna je jer misli da je slobodna. Grešna je jer ne shvata da je njena sloboda sinonim za propast. Grešna je jer greši, u svemu. Šta onda jednoj ženi preostaje?! Da bude kao Roza, Klara?! Neizvodljivo. Dvadesetprvi je vek. Ne ide ovo vreme pod ruku sa revolucijom i borbom za nešto. Danas se više niko ne bori za nešto, već se svi isključivo bore protiv nečeg.
Mnogi misle da su te tzv. Feministkinje neke ružne, neispunjene i dokone žene koje se sa sobom bore tako što napadaju njih. Jok. Ništa se ni iz čega nije stvorilo. Sve na svetu ovom ima svoju potporu, osnovu i svoje ishodište. Pa i Feminizam. Kritička teorija nastala u određenim društvenim i političkim okolnostima, polako uzima maha. Ako već praksa nije u stanju da se izbori ZA nešto, verovatno je prvo red na teoriju da definiše to nešto. Verovatno je došlo takvo vreme da su svi protiv svih i da se svak' od svakog mora braniti. Ne silom već umom, idejom i miroljubivim al' ubitačnim mehanizmom.
Ah, te žene. Kažu da su se ratovi vodili zbog njih. Hm. Nekada, da. Al' , ni ratovi nisu što su nekad' bili. Nekada je žena imala status roba, a danas deklarativno ima status kao i on, ali je faktički podređena u odnosu na njega. Na radu, fakultetu, u kući, na ulici, u kafani, ... Žena prestaje da bude i ravnopravan sagovornik jer njena reč gubi težinu. Uspevaju pojedine. One emancipovanije, visprenije, srećnije i hrabrije. Uspevaju one koje gube ženstvenost kako bi stale rame uz rame s' njim. Uspevaju one pomalo agresivne i verbalno jake. Uspevaju one koje istinski veruju u svoju slobodu, zbog koje i plaćaju visoku cenu. Uspevaju one koje se ne okreću, one koje selektivno vide i čuju i one koje poznaju više puteva a idu samo jednim, onim pravim. I, takve žene mogu sve. Takve žene menjaju svet. Takve žene menjaju rđave i pronalaze besprekorne. Takve žene veruju u uzvišene ideje, imaju sopstvene, a prihvataju progresivne. Takve žene mogu da dozvole sve jer ih jačina uma uči kako sa svime i da se nose. One mogu lagano da padnu ali da se još laganije i brže podignu i da bez straha krenu, još brže, napred. Takve žene uče na greškama. I, na svojim i na tuđim. Takve žene znaju koliko je sati, iako u sat ne gledaju. Za njih ne postoje ograničenja vremena niti prostora. Za njih postoji život i životni kontekst, koji kreiraju same, adaptirajući se na ono njima prihvatljivo a odbijajući, vešto, sve ono što ih dregadira. Te žene su, prvenstveno, ljudi. Veliki ljudi.
Sve one ostale žene, koje se u ovima ne pronalaze, ostaju zarobljene u nametnutom. Svesne su one da nametnuto ne može da se menja a da se, pritom, ne krše norme, kreirane od strane njega. Ne može se protiv nametnutog bez hrabrosti i doziranog straha. Doziranog, jer svaka fobija nameće iznova i iznova. Hrabrost ume da uplaši. Sopstvena hrabrost nije bezopasna. Rizična je. I, po dušu i po telo.
Ja sam dala svoj glas za! I, lepo mi je! Hrabra sam, iako nisam on!


M. M.