Godina prođe, dan nikad!

U ćeliji KP doma " Spuž ", Lauševićev prijatelj i zatvorski kolega je izustio taj, sada već milioniti put ponovljeni, naslov : '' Godina prođe, dan nikad! "
Baš tako. Godine lete. A, dani traju čitavu večnost. Mada, ja tu Nikolinu poruku shvatam kao prolaznu i brzu godinu zatvora, neprolazan i predug dan zatvora, i isto tako nepodnošljiv i večiti dan zločina, dan  učinjenog " dela" .
Kakve su to knjige, od više stotina stranica, koje pročitate, u jednom dahu?! U mom slučaju to su knjige: " Dete sreće" o sećanju dečaka (mnogo kasnije sudije Međunarodnog krivičnog suda) , koji je preživeo Aušvic, i knjiga gospodina Žarka Lauševića, čoveka i velikog glumca koji propovedom, o plaćanju svog greha, preispituje sebe samog.
Dete sreće je preživelo nagrotesknije razdoblje svetske istorije. Izbeglo je gasnu komoru i krematorijum. To dete je jednom odraslo i postalo je veliki borac za ljudska prava. Svesno je mimoišlo krug mržnje i zločina, ne mrzeći narod, u čije ime je ubijeno više miliona ljudi. Dete je oprostilo. Ono je oprostilo genocid.
Bila sam nekoliko dana pod utiskom te priče ( i još uvek sam), o malom jevrejskom detetu čije je detinjstvo bilo surovo. Pročitajte knjigu i mislite o tome. Naučite ponešto. Bićete bolji i zahvalniji ljudi. Zasigurno.
Pre nekih pola sata pročitala sam i poslednju stranicu knjige gospodina Lauševića, koju sam pre svega nekoliko sati i dobila na ruke. Pauzu sam napravila samo da bih večerala. Nisam, jednostavno, mogla da je ispustim, ni na tren. Morala sam odma' da je dovršim. Svaka rečenica, koju sam čitala, vapila je za sledećom. Poneke sam čitala i po nekoliko puta. Čovek je filozof, razumite. Što je Njegoš bio 800- ih, to je, bar za me' , Laušević u 2000- im.
Pamtim ga kao glumca. On je moja vizija junaka. Moja vizija mističnog junaka, Miloša (K) Obilića. Muratov ubica. Čovek od reči. To je, za me' , bio i ostao.
Svi smo mi nekakve sudije. Uvek sudimo svima, a nikada sebi. Za tuđe smo grehe eksperti i veliki poznavaoci morala. Tuđe je uvek ogavno i nedopustivo, a naše je vazda besprekorno. Nikada moral, svoj, nismo doveli u pitanje. Nikada sebe testu etike nismo podvrgnuli. Pa, hajde, recite mi kada ste se poslednji put preispitali?! Kada ste poslednji put napravili retrospektivu vaše ličnosti i vašeg dela?! A, grešili ste. I, grešite. Svakodnevno. Možda niste ubili iz nehata, samoodbrane ili namene, ali ste svakako zločinci. Bar u onom moralnom smislu. Jer etika pod pojom " zločin " može podrazumevati mnogo toga.
Ne možemo uvek i svuda poći od sebe. Nekada ne znamo što bismo i kako bismo učinili da smo na tuđem mestu. Ne poznajemo sve svoje pragove i granice. Možda ćemo ih upoznati, jednom, a možda nećemo, nikada.
Dirnuta sam. Ne samo naratorskim darom ovoga glumca. Dirnuta sam njegovom pričom. Dirnuta sam pričom svakog Žarka, jer verujem da Žarkovih priča ima mnogo. Međutim, samo je priča ovog našeg Žarka ispričana gromoglasno i " osuđena javno". Jer kako i sam piše, parafraziraću, zločini njegovih zatvorskih kolega će se zaboraviti i nekao oprostiti, dok će se njegov oživeti svakoga puta kada gledalac pogleda neki njegov film ili pročita njegovo ime. I čuće se, verovatno, ta ubitačna opaska: " Ubico! "
Očarana sam njegovim blistavim umom i filozofskim pogledom na život i to Vreme, " Veliko Vreme" .  "  Vreme je majstorsko rešeto. " Tačnije, kako to Žarko reče: " Zatvor je majstorsko rešeto. " Da, baš to. Pitanje vremena. Vremena " pre" i vremena " posle" . Neverovatno.  U jednom danu si i nevin i kriv. A, uvek si ti- TI. Ma gde god bio, što god uradio. Bio bez slobode ili sa slobodom, ti si TI. Sam sa sobom. Ili sam sa sobom, al' bez sebe. To su te krize identiteta. Koje svakoga zadese, samo u različitim okolnostima. I, nekom je vreme, doista, vreme, a nekom je vreme- zatvor. U, svakom slučaju rešeto je rešeto. Šiba te i ne pita.
Slobodan, kaže, neće biti nkada. Ili: " Ne mogu oni mene kazniti, koliko ja mogu da robijam! "
Preispitivao je sebe. Tražio je izlaz. Ali izlaz iz sebe nije pronašao. Niti će ikada. Ali, nije ni pobegao od sebe. Jer je to praktično a i, čini mi se, teoretski nemoguće. Nije ni trebalo to da pokušava. Svuda pođi ali sebi dođi. Dođi sebi i pogledaj sebe. I spolja i iznutra. Ogledalo u zatvoru nije bilo dostupno. Bilo je sveske, koju mu je Branka, sa olovkom donela nekog četvrtka, dana za posete. Tu se pogledao, ogledao i, u potpunosti, sa sobom susreo. I, čini mi se, junački pomirio.
Flertovao je sa ružama, ubranim u Krugu, nadmudrivao se sa upornim pacovima, komarcima, muvama i odvratnim " šuškavim" bubašvabama. Pravio je " zapadne" sveće i pisao. Borio se sa zatvorom. Borio se sa vremenom: " Vreme brže prolazi kad pišeš, nego kad sanjaš. "
Misli su mi nestašne. Čuvam ih. Za neki sledeći put. Ovo su, ipak, prvi utisci. Sveži. Isuviše. Čekam nastavak. Čekam početak II dela. Verovatno ću vapiti i za trećim. Verovatno ću želeti da bude ono:
" Priči nikad kraja! " , jer kraja nema.
I, pitam se, sada što je to sreća?! Kao odgovor na ovu zagonetku dajem završetak, ovog dela mog pričanja priče, s' mišlju svog voljenog, a i Žarkovog potajnog, idejnog i filozofskog, mentora, Petra II P. Njegoša:

" Čovjeku je sreća nepoznata,
  Prava sreća za kom vječno trči,
  on joj ne zna mjere ni granice.
  Što se više k' vrhu slave penje
  To je viši sreće neprijatelj.. "


M. M.

Srećan nam, svima, Dan ljudskih prava!

Danas svi mi, normalni i zdravi ljudi, slavimo Dan ljudskih prava. Pre, tačno, 63. godine, potpisana je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Potpisana je u nadi da se nikada više ponoviti neće sve one strahote i svireposti, počinjene u II Sv. ratu.
Nakon nje je svet počeo da usvaja i usvaja različite konvencije, paktove, protokole, koji se tiču ljudskih prava. Nakon nje, svet se probudio. Drugi Svetski rat se nije ponovio, ali permanentni rat traje svih ovih godina. Nije svima i svuda zagarantovano sve što piše u Deklaraciji. Nedoslednosti postoje, i dan danas. Svet je polarizovan, isuviše, i u skladu sa tim deli ljude, njihove slobode i njihova prava. Zapad se folira da je isuviše pravičan, slobodan i fer. Istok se poziva na nepostojeće i pravda surovu realnost nebulozama. Evropa, kao deo Zapada, pliva u svojim kontradiktornostima. Osporava ono što je izmislila, bori se protiv same sebe i ne zna gde bije.
Međutim, bolje nam je n' o pre 50, 60 godina. Ali, ne možemo se pohvaliti vrhunskim dostignućima. Interesi moćnika su na prvom mestu, a prava i slobode nas mučenika, na poslednjem. Univerzalnost ljudskih prava nije postignuta. Univerzalnost postoji samo u onom smislu u kojem spaja nemoćne, širom sveta, i njihovu težnju da uživaju sve ono što im je rođenjem zagarantovano. Ljudi umiru, svakodnevno. Od gladi, prvenstveno. I kao gladni, nemaju prava. Nemaju, pre svega, pravo na život. Jer, ko može danas da živi i preživi, a da nema sredstva da se prehrani?! Pa, gde su ta prava?! Ko ih je oteo od nas i kad namerava da nam ih vrati?! Kupuju li se prava? Ili su, pak, ona besplatna?! Rekla bih da su predviđena, upravo te ' 48- e, da budu besplatna i neotuđiva.
Nejasno mi je mnogo toga. Ali, optimista sam. Od onih sam koji veruju da mogu da promene svet. Možda ne za života, ali nakon života, sigurno. Ne osećam se kao Don Kihot. Niti kao Sizif. Menjaću svoju sredinu. Menjaću ljude oko sebe. Ući ću ih da se bore za ljudska prava. Da se bore za prava svih nas.
Ljudska prava su kao vazduh. Kada nam ponestane tog vazduha, mi se gušimo i borimo se kako bismo ga povratili i kako bismo nastavili da dišemo. Stoga, ne želim da čekam da nestane mog vazduha. Želim da reagujem i urgiram na svačiji nedostatak i na svačije obespravljenje. Borite se i verujte u dostignuća vaše borbe!


M. M.

Napad Broza na Lovćen

Nisu me terali niti su me učili da budem ono što nisam i ono što, istorijski gledano, ne mogu bit' . Rodila sam se krajem osamdesetih. One godine kada je sasvim očigledno bilo kuda idemo. Na put bez povratka. Odrastala sam u nekoliko različitih država. Odrastala sam u poremećenom i rasutom društvu. Konfuznom, pogubljenom i raspadnutom društvu. Odrastala sam u kvazi državama, koje su svoje nazive menjale, kako vetar duva, a koje su suštinski ostajale iste. Isto sranje, samo drugo pakovanje. Odrastala sam na relaciji nacionalizam- komunizam, tačnije, socijalizam. Odgajali su me kao kosmopolitkinju, a postala sam liberalna patriotkinja, i velika antikomunistkinja. I, ostala sam kosmopolitkinja. Mada, još sam veća antikomunistkinja, danas, nego što sam to bila, npr, juče. Odrastala sam izvan patrijarhata, i veći deo svog detinjstva sam provela unutar matrijarhata. I, ostala sam neposlusna patrijarhatu. Ostala sam dosledna svom idealu. Ostala sam principijelna. Bar onoliko koliko je to bilo moguće u ovom nedoslednom i neukom društvu. U ovom sranju, da prostite.
Crkva mi je strana. U Boga ne verujem. Ali, svaku religiju sveta poštujem. Pa, donekle, je možda i ateizacija društva jedino što je dobro, po mom mišljenju, doneo taj Titov komunizam. Međutim, u toj njegovoj neprirodnoj tvorevini i u tom njegovom veštačkom jedinstvu ateizam nije doneo boljitak. Naprotiv. Jačao je impulse šovinizma i međunacionlane mržnje. Nisu svi bili jednaki. Silom jednakost nije moguće uspostaviti. Jer gde represije ima, tu jednakosti nema. Ta ideologija je kršila prava ljudi da budu ostavljeni na miru. Vaš privatni život je bio u rukama javnosti. Svaki vaš korak je bio praćen, a pogrešan kažnjavan.
Mada, živelo se dobro. Naravno. Ali, živeli su dobro samo oni koji su živeli po pravilima Partije i ideologije. Svega je bilo u izobilju, sem slobode. I, ko to porekne, taj pameti nema. Ko to porekne taj kritičkog mišljenja nema, niti sposobnosti da misli sopstvenom glavom. Nisu ljudi živeli tada u spokoju, već u prividu. Nažalost. Majstor se petljao svuda. I, kultura je bila podvrgnuta njegovim političkim imperativima. A, to mu nikada neću oprostiti. Oskrnavio je Lovćen. Oskrnavio je testament jednog od najvećih velikana, ovih prostora. Srušio je poslednju želju Vladike Njegoša, radi sopstvenog kompleksa i negranja svega što sa crkvom veze ima. HALO! Je li Lovćen bio žrtva komunjarske getoizacije, zato što je predstavljao opasnost po smrdljivu ideologiju, koja je negirala sve što je drugačije?! Ili je, pak, problem bio u tome što se ovde govorilo o duhovnom vladaru pravoslavne Crne Gore?! Svi ste bili, šatro, jednaki a sam je Broz, kao vrhovni propovednik bratsva i jedinstva, favorizovao jedne a antipatisao druge! Ma ne govorim ja o srpstvu niti se srpstvom dičim. Ja govorim o čoveku koji je i pre nepsimenog Broza, i to još tokom 19. veka, propagirao ujedinjenje Slovena! Ja govorim, sa ponosom, o čoveku koji egzistira van vremena i prostora. Ja govorim o poslednjem duhovnom vladaru Crne Gore. Ja , ljutito, govorim svima onima koji imaju smelosti i nimalo obraza da skrnave njegov lik i delo. Govorim, s' ljubavlju, o Srbinu, Crnogorcu i Jugoslovenu. Govorim o jedinstvenom i neponovljivom poeti. Govorim o neprikosnovenom umu Petra II Petrovića Njegoša.
Tih 70- ih 20. veka, taj Broz je zajedno sa svojim komunjarskim umetnikom, nekim tamo Meštrovićem, srušio crkvu Vladike Njegoša, koju je on sam sagradio, još dva veka ranije. Srušio je potonju želju mog poete i sagradio onaj ledeni i nenadahnuti mauzolej. Srušila je komunjara produkt ideje ali nije ideju. Jer, ideja je besmrtna. Da, baš ja- kosmopolitkinja, patriotkinja i liberalka, verujem u smrtnost komunjarskih poriva i u besmrtnost lika i dela jednog od najvećih, svih vremena. I, ne brini Vladiko, crn mu je obraz pred ljudima.


M. M.

Oko za oko, zub za zub!

Kao individa, neretko, plaćate svaku grešku koju načinite. Takođe, i svaki kolektiv, svako društvo, svaka država plaća sopstvene greške koji je načinila u prošlosti. Retroaktivnost.Nemoguće ju je izbeći. Naplatiće vam sadašnjost svaku pogrešku iz prošlosti. Stoga, ne spavajte spokojno. Ko greši, taj je spreman i da plati. Debelo! Neki su platili životom, a nekima se naplaćuje, svakodnevno.
Što ste jači i snažniji, to ste otporniji na visoke cene sopstvenih grešaka. Što ste bogatiji i ekonomski nezavisniji, to ste zaštićeniji i, gotovo, nesalomivi. Ukoliko ste maleni, nemoćni, ekonomski potonuli i ideološki nepronađeni, platićete debelo. Ukoliko lutate decenijama, ukoliko delate kak' vetar duva i ukoliko vam svega nedostaje, vi ćete ko zna kada prestati da plaćate. Jer vi, kao takvi, greške ponavljate. Na greškama ne učite, već se davite u tom moru svojih grešaka. '' Grešiti'' za vas postaje rutina i svakodnevnica. I, ne znate za bolje i drugačije. Propadate. Propadate kao društvo. Propadate kao društvo, u kojem svaka individua više nema prava na sopstvene greške, jer greške svog društva mora plaćati doveka. Ruku za spas vam pružaju oni koji vas ne vole, ali pošto ste bedni, jadni, nemoćni i nevidljivi, vi ste osuđeni baš na te koji vas ne vole. I, upravo, su ti koji vas ne vole i jedini koji vas vole. Hm. Naopako. Naopako al' metaforično i zvučno.
Možda ste vi grešili manje i bezbolnije od drugih, ali nažalost niste vi, ti drugi. Il' vas nije pomilovala klima, il' vas nije slušala istorija, il' vas nisu poštovali susedi, il' ste, jednostavno, predodređeni da propadate. Ma, grešili su drugi više od vas. Ubijali su drugi milione nedužnih i različitih, sredinom XX veka. Ubijaju mnogi i u XXI veku. Ali, oni nisu vi. Njima se moglo. I, njima se može. Mada, platili su poneki ponešto. Ali, brzo su na noge stali. Zid se srušio, ujedinili se, promućkali glavicom, zaboravili svoju mračnu stranu, gledali napred i nastavili da diktiraju tempo. Svaka im čast. Neki drugi, njima slični, su takođe platili debelo. Preživeli atomske bombice, stali na nožice ali platili još jednu ratu, pola veka kasnije. Priroda im naplatila. Priroda mnogima naplaćuje. I ovima, i onima. Ali, vama naplaćujete vi sami.
O, pa kakvi ste to vi? Kako protraćiste tol'ke godine? Na šta i na koga? Ništa vi revolucionarno napravili niste. Nesposobni da uredite sopstvene bašte, očekujete od drugih da to za vas čine. A, love za dobre baštovane nemate. Ima i međ' pojedinima dobrih baštovana, n' o im se ne pruža šansa da zasade i posade što treba. Vaša alavost i vaša bitka, za vaše dobro, ne da boljima mogućnost da učine dobro za sve vas. Egoizam- problem XXI veka. Egoizam u borbi za opšte dobro?! Pa, 'đe to ima? Samo kod vas i međ' vama, rđavima. Mnogo vas je. Množite se, svakodnevno. Različito se zovete a isto mislite. Baratate terminima i teoretišete, a praktikujete jedno veliko NIŠTA! Oko vas su gori od vas. Ono malo jada što valja ste saterali u ćošak, iz straha da vam ne stanu na put. Vaš put. Idiotski put bez alternative. Put koji asfalta nema. Put koji ne postoji i put kojim ni vi sami ne idete! Samo napred! Oko za oko, zub za zub!

M. M.

Prihvati različitost i budi konstruktivno različit!

Različitost je različita. Ja sam žensko, a on je muško. On je homoseksualac a onaj drugi je heteroseksualac. Oni su pametni, ovi su glupi. Onaj je konzervativac, a ovaj je liberal. Ovo je Srbija a ono je Norveška.
Razlike su nebrojene. Sve se razlikuje i svi se razlikuju. A, suštinski, malo ko prihvata različitost. Čak i oni koji tvrde da su različiti, jer misle da su time i posebni, ne prihvataju različitost drugih. Paradoksalno, ali istinito.
Ne bih potencirala, u ovoj pričici, neko konkretno opredeljenje, koje ističe različitost, već bih, najpre, govorila o različitostima, uopšte. Jer, onaj koji prihvati jednu različitost, prihvatiće i drugu. A, možda i treću. Ko nauči da prihvata, naučio je to da čini, za vijek vijekova. Doduše, nije lako prihvatati sve. To '' sve'' je beskrajan pojam i često obuhvata i neku različitost koja degradira. Poput mediokriteta, sakatih umova, zlokobnih ćudi, bezciljnih lutanja, šovinističkih besmislica, beskorisnih priča... Međutim, prihvatite i to. Prihvatite na taj način što ćete biti svesni da i to postoji i da je i to različitost. Prihvatajte takve pojave, jedino, kao postojeće a onda ih odbacujte vašom konstruktivnom različitošću. Ako ste bolji od takvih pojava, olako ćete biti svesni njihovog postojanja, teže ćete u njih poverovati, zaboleće vas neretko, ali ćete ih nadživeti i prevazići. Stoga, prihvatajte.
Uživajte u tuđoj različitosti koja inspiriše. U onoj iz koje možete, ponešto, poučno naučiti. Ne zavidite takvoj različitosti, jer ona i postoji zbog vas. Ona postoji kako biste vi bili bolji i plemenitiji. Ona je vaš stimulans, pa je kao takvu i percepcirajte. Jer, ako na taj način postupate, vi time prezentujete i sebi i drugima, sopstvenu različitost, koja vas krasi i cini Velikim ljudima.
One različitosti koje ne ugrožavaju vas niti vašu slobodu i koje se ne mogu, načelno, svrstati u degradirajuće, takođe, prihvatajte. Sloboda je neotuđiva i sama je sebi ograničenje. Beskonačna je sve dok ne počne da ugrožava sebe samu. Stoga, pozivajući se na slobodu za kojom svaki čovek vapi, prihvatajte različitosti drugih, njihovo pravo da se razlikuju od vas i njihovo pravo da budu slobodni. Kada takve različitosti prihvatite, različiti će biti slobodni kao što ste slobodni i vi, jer ste i vi različiti.
I, zaista, svi smo različiti. Ali, nije svak' konstruktivno različit. Takvih je, isuviše, malo. Takvi se međusobno prihvataju i prepoznaju. Takvi prihvataju i one prve i one druge. Takvi prihvataju i rasuđuju, ne sude, ali odbacuju degradirajuće. Odbacuju, jer ih je prihvatanje različitosti naučilo tome da prihvatiti ne znači stopiti se, već znači registrovati, konstatovati i znati što, na svu sreću, ne poseduješ!

M. M.

Hrabra, iako nije On!

I, Roza je bila mučki ubijena, N' o, zahvaljujući njoj danas mi, žene, živimo. Živimo život. Kakav god da je, mi ga živimo. Imamo neka prava. Institucionalizovana i Ustavom '' zaštićena'' . Ali, krše se ta ista prava. Krše se prava i guši se sloboda svakoga čoveka ove planete. U svemu tome žene nemaju kud' . Hodaju, a htele bi da lete. Lete, a htele bi da slete. Bore se a, većinom, ne znaju nit' za šta, nit' kojim sredstvima.
Svaka žena je različita. Svaka je puna mana i vrlina. Neka je lošija a neka je bolja. Kakva god da je, žena je. Uvek i svuda je određuje pol. Pol joj kreira norme. Norme razvoja, ponašanja, načina života, načina poslovanja, rada, intelektualnog razvoja... Pol joj kreira sve moguće norme. I, u društvu i u državi. Država je, odozgo, sputava a društvo je, odozdo, ugnjetava. Kuda god da krene, ona greši. Ona čini greške i svoje i tuđe. Grešna je. Da, svaka žena je grešna. Zašto je grešna?! Pa, grešna je jer greši. Grešna je jer greši i onda kada čini pravu stvar. U nju je sve upereno i svaki njen korak se, bez treptaja, prati. Grešna je jer misli da je slobodna. Grešna je jer ne shvata da je njena sloboda sinonim za propast. Grešna je jer greši, u svemu. Šta onda jednoj ženi preostaje?! Da bude kao Roza, Klara?! Neizvodljivo. Dvadesetprvi je vek. Ne ide ovo vreme pod ruku sa revolucijom i borbom za nešto. Danas se više niko ne bori za nešto, već se svi isključivo bore protiv nečeg.
Mnogi misle da su te tzv. Feministkinje neke ružne, neispunjene i dokone žene koje se sa sobom bore tako što napadaju njih. Jok. Ništa se ni iz čega nije stvorilo. Sve na svetu ovom ima svoju potporu, osnovu i svoje ishodište. Pa i Feminizam. Kritička teorija nastala u određenim društvenim i političkim okolnostima, polako uzima maha. Ako već praksa nije u stanju da se izbori ZA nešto, verovatno je prvo red na teoriju da definiše to nešto. Verovatno je došlo takvo vreme da su svi protiv svih i da se svak' od svakog mora braniti. Ne silom već umom, idejom i miroljubivim al' ubitačnim mehanizmom.
Ah, te žene. Kažu da su se ratovi vodili zbog njih. Hm. Nekada, da. Al' , ni ratovi nisu što su nekad' bili. Nekada je žena imala status roba, a danas deklarativno ima status kao i on, ali je faktički podređena u odnosu na njega. Na radu, fakultetu, u kući, na ulici, u kafani, ... Žena prestaje da bude i ravnopravan sagovornik jer njena reč gubi težinu. Uspevaju pojedine. One emancipovanije, visprenije, srećnije i hrabrije. Uspevaju one koje gube ženstvenost kako bi stale rame uz rame s' njim. Uspevaju one pomalo agresivne i verbalno jake. Uspevaju one koje istinski veruju u svoju slobodu, zbog koje i plaćaju visoku cenu. Uspevaju one koje se ne okreću, one koje selektivno vide i čuju i one koje poznaju više puteva a idu samo jednim, onim pravim. I, takve žene mogu sve. Takve žene menjaju svet. Takve žene menjaju rđave i pronalaze besprekorne. Takve žene veruju u uzvišene ideje, imaju sopstvene, a prihvataju progresivne. Takve žene mogu da dozvole sve jer ih jačina uma uči kako sa svime i da se nose. One mogu lagano da padnu ali da se još laganije i brže podignu i da bez straha krenu, još brže, napred. Takve žene uče na greškama. I, na svojim i na tuđim. Takve žene znaju koliko je sati, iako u sat ne gledaju. Za njih ne postoje ograničenja vremena niti prostora. Za njih postoji život i životni kontekst, koji kreiraju same, adaptirajući se na ono njima prihvatljivo a odbijajući, vešto, sve ono što ih dregadira. Te žene su, prvenstveno, ljudi. Veliki ljudi.
Sve one ostale žene, koje se u ovima ne pronalaze, ostaju zarobljene u nametnutom. Svesne su one da nametnuto ne može da se menja a da se, pritom, ne krše norme, kreirane od strane njega. Ne može se protiv nametnutog bez hrabrosti i doziranog straha. Doziranog, jer svaka fobija nameće iznova i iznova. Hrabrost ume da uplaši. Sopstvena hrabrost nije bezopasna. Rizična je. I, po dušu i po telo.
Ja sam dala svoj glas za! I, lepo mi je! Hrabra sam, iako nisam on!


M. M.

Lako ćemo s' volom u kupusu, al' kako ćemo s' ljudima u Srbistanu?!

Nisu samo oni, gore, demagozi. To je njihov posao. Dvadesetčetvoročasovna demagogija. Instant vesti i senzacije, kako pročitah skoro u jednoj ''stručnoj''  knjižici. Ovi, dole, oni su još veći problem. Ova rulja, masa, gomila. Ma, nazovite je kako vam se prohte i nećete pogrešiti. Oni su demagozi vešti, jer misle da ta demagogija gladi i nemaštine opravdava svaki njihov nečastan cilj! Da smo gladni, znamo. Da smo žedni, nismo. Voda nam je besplatna, bar. Da smo bosi, jesmo. Da smo željni svega, jesmo. Da smo nepismeni, jesmo. Da smo neobrazovani, jesmo. Da smo neradni, jesmo. Da smo ograničeni, jesmo. Da smo neobavešteni, neinformisani, jesmo. Da smo lakoverni, naivni, jesmo. Pa šta nismo, pitam se, sem što nismo žedni?! Nismo ništa i jesmo jedno veliko ništa. Nemamo kulture, nimalo. Želimo nešto a ne znamo ni kako za to nešto da se izborimo.
Ako nas ugnjetavaju stilski, hajde da im vratimo sa još više stila. Gde ste videli da se nešto lomi, pali i uništava kako bi se, na taj praljudski način, nešto dobro ili bolje postiglo?! Gde ste videli i to naučili?! Ko to sebi daje za pravo da demolira ono što ja smatram svojim?! Moj grad, moje ulice, moje nebo i moj vazduh?! Pa, o kakvoj vi slobodi okupljanja pričate?! Znate li vi, uopšte, što je to sloboda i što pod nju spada?! Pa niste se revolucijom rodili pa da sanjarite o tome kako ste vi neka revolucionarna bića! Pa, ne može revoluciju da sprovodi nepismeno i ograničeno stvorenje. To ni u filmovima moguće nije. Gde su vam glave?! Na ramenima?! Jok. Vi glave nemate! I ne nažalost, već na svu sreću!
Okupite se pod ko zna kojom parolom i mislite da će, olako, da prođe vaš izmišljeni i nepostojeći bunt. Nema opravdanja, više. Ceo svet je gladan. Svi su gladni. I svi teže boljem i drugačijem. Ali nisu svi kao vi.
Upregnite se, kanališite svoje divljačke sklonosti i razumno menjajte svet oko sebe. Zemlja na kojoj živite ispašta. Ona nije ljudsko biće. Ona ne razume te vaše primitivne sklonosti i nasilničke poteze. Ona ne može da govori, a kada bi progovorila, zaplakala bi. Nije Srbija Tadić. Nije Srbija nijedan čovek. Srbije je bilo pre nas, i biće je i posle nas. To je zemlja, ljudi! A Beograd je grad. Glavni grad te zemlje i ovog našeg neba, pod kojim svi mi zajedno živimo! Da li vi zaista verujete u to da njima, gore, činite zlo kada uništavate sve oko sebe?! Da li vi zaista mislite da time njih vređate i da time njima nešto oduzimate?! Ma, vi ne mislite, jer nemate čime ni da mislite. Da je drugačije, znali biste da su oni otporni na sve, ali da mi nismo. Mi, obični i neograničeni, koji obožavamo zemlju po kojoj hodamo i ulice ovoga grada, po kojima šetamo! I vi, i mi, i oni, svi smo prolazni. I bolje što jesmo, jer ne zaslužujemo večitost. Rođeni smo da stvaramo a mi uništavamo, jer mislimo da ako gradimo i sagradimo, možemo i da uništimo.
Ne zanima me koje ste vere, rase, političkog opredeljenja ili seksualne orijentacije. Zanima me da li ste ljudi ili niste?! Niste, rekla bih.
Vola iz kupusa je lakše proterati, n' o vas na finoću i kulturu naviknuti!

M.M.

Ratko Mladić i njegovi jataci

Od kada sam postala malo svesnija sebe i života oko sebe, ja slušam, svakodnevno, jednu te istu pričicu. Tačnije, slušala sam je, do danas. Drago mi je što ćemo, od sada, svi biti pošteđeni praznih i demagoški, loše potkovanih pričica, al' sam opet duboko nesrećna zbog činjenice da nas kojekakvi mentoli, konstantno, farbaju svim mogućim bojicama. A mi, slabo reagujemo.
I evo, došao je taj dan kada su uhvatili velikog heroja ili zločinca ( kako god želite vi ga nazovite, meni je sasvim svejedno) , i eto taj dan, tj. 26. 5. 2011. možemo veličati kao dan pobede '' defektne demokratije'' i defektnih, kvazi uspešnih srpskih političara. Oooo, kako ova zemlja nema nimalo takta?! Pa zar nisu mogli sve ovo malo bolje da obave i odrade?! Ono kao, sačekas bar metar dana, iskuliraš, ispratiš sve EU i međunarodne zvaničnike, ohladiš glavu sebi i drugima, pa tek onda izvučeš iz rupe onoga kojeg si ti sam i nabio u tu rupu, čini mi se, vešto i '' naivno'' .
Jok. Budaletinama se žurilo da pokažu kako i koliko su odgovorni i odlučni, ozbiljni, neustrašivi i svemogući. Pa dajte, kome i kod koga ovo prolazi? Ko se na ovo loži i ko u ove nebuloze veruje?! Ja mislim, više niko. Ne možemo im ništa ali im i ne prolazi baš sve. Mislim, ne ide. Ne ide da ova napaćena rulja samo klima glavicom, ne znajući zašto nit' zbog čega. Pa i glup ima granicu. I glup ume da kaže : '' Dosta! ''
Moram priznati da me je g- din Bramerc oduševio. Kakva glava. Pf. Njegov izveštaj- naša Biblija. Ludilo. Dođe u Srbistan, podvikne, zapreti, postroji i hop, misija završena. Bravo!
Nije u Srbiji, jeste u Srbiji, nije, jeste, nije, jeste i ispade da nije ali da, ' pak, jeste. Hahaha, ko zna kuda je Ratkić sve koordinirao. Mada, nevidljiv je on čovek. Mislim, bio je nevidljiv. Ne možeš ni nevidljiv da budeš u Srbijici miloj. Ona i nevidljive uhodi i ' apsi. Genijalno! Ostala sam bez teksta. Efikasnost, spretnost i operativnost. Svaka čast! Sutra ulazimo u EU, svi ćemo dobiti po nekoliko tisuća evrića, dići ćemo se iz mrtvih i postaćemo zemlja I sveta! Hvala dragoj državi i hvala našim dragim zvezdama vodiljama. Najzad smo upalili svetlo u mraku. Samo ne znam koliko će to svetlo da gori. Nekih 48h, pretpostavljam. N' o, budimo optimisti. Do kraja mandata svi će biti pohapšeni, zemlja će nam se pročistiti, kriminal će nestati, korupcija će se iskoreniti a mi ćemo, do besvesti, sanjati taj san koji će java postati- nikad!

M. M.

Lažu ljudi, ne lažem ja!

Ne oponiram ja ljudima već oponiram njihovim lažnim nastupima, pogledima, pokretima. Oponiram svemu što nema pokriće i što ne proizilazi iz istine i istinskog osećaja. Prezirem tu laž. Ogavna je. Ogavna a sveprisutna. Nezaobilazna je. Dok je ljudi biće i nje. Večita je.
Svi mi verujemo u to da smo dobri ljudi i da činimo samo dobre stvari. Negiramo svoje mane a dičimo se vrlinama koje nas, možda, i ne krase. Čini mi se da haluciniramo i da maštamo da smo nešto što nismo il' što ne možemo nikada ni biti. Ali, mane su nam neophodne. I one nas čine ljudima. One su neophodne kako bismo grešili. Moramo da grešimo. U našoj prirodi je da grešimo. Međutim, ne smemo prihvatati konstantne greške, jer su nas greške poput tih i dovele u ovaj bezdan, u kojem se svi, kolektivno, nalazimo. I samo veliki prekidaju kontinuitet ljudske pogreške. Samo veliki mogu i umeju da žive u istini, sa istinom i za istinu. Samo veliki mogu da izuste svaku misao koju pomisle. Nije istina za svakoga. Ne može svak' da je prati niti da u njoj uživa. Istina i biti iskren je privilegija. Mali i sitni nikada neće uspeti da je dožive. Njihov svet je istinska laž. I jedino u toj laži oni su sposobni da žive. Čim ih ubacite u mašinu istine oni se znoje, gube. Oni, tada, nestaju.
Kako je ta laž neizbežna tako su neizbežni i njeni vodiči. Oni su jedina realna opasnost. Čim se istina suzbija i čim neko teži da je sakrije, prećuti ili uništi, taj neko pretenduje na uništenje svega postojećeg.
Pomirite se sa činjenicom da su svi skloni lažima. Pomirite se sa činjenicom da ste i vi sami, potencijalni, lažovi. Možete lagati druge, večno, ali ne možete lagati sebe. To je nemoguće. Vaše misli otkrivaju vašu istinu. Vaša istina je u vama. Pustite je nek' ispliva. Bićete bolji ljudi. Bićete srećniji. Lakše ćete disati. Ljudi će vas ceniti više a neljudi će vas se plašiti. Sitni i mali se plaše svake iskrene reči i svaka ta istinita i iskrena reč jeste nepobedivo oružje u borbi protiv laži i lažiljivih. Neka vas mrze. Ne trudite se da vas svi vole. Ne može svak' da vas voli. Ne treba svak' da vas voli. Neka vas vole pojedini a ostatak neka se divi vama i vašoj istini. Budite ponosni i sigurni u sebe i u ono što govorite. Kada se tako budete osećali, znaćete i spoznaćete koliko ste, zaista, iskreni.
Na svako pitanje odgovor je istina. Ne samo iskrena ili istinita reč već i iskrene misli, dela, mimika, smeh ili plač.
Malo je iskrenih. Gotovo da ih nema i da ne postoje. I oni najbliži, i oni su neiskreni. I u njima tražite istinu. Ne računajte na to da ona nužno postoji jer ako se naviknete na to dobro nećete podneti vrlo moguće razočaranje. Verujte najviše sebi. Budite iskreni prema sebi. Ko nije iskren prema sebi nije ni prema drugima. Ko sebe ne voli, nije u stanju ni da voli drugog.
Vapite za istinom. Tražite je u svemu. Tragajte za njom i volite je. Ako je jednom zavolite nikada nećete ni prestati da je volite. Ta ljubav će vas načiniti boljima. Postaćete veliki a retki. Mrzeće vas i tada. Mrzeće vas uvek i zauvek. I to tako mora bit' ! To će samo potvrditi vašu iskrenost i istinu. I onda nećete morati da upirete prstom u laž. Ona će, tada, biti markirana i obeležena sama od sebe i kao takva će se uništiti i nestati.
Ako zbog prezira patite, vi budite iskreni prema sebi i shvatite da je taj prezir iskren pa ga prihvatite olako i zanemarite, u potpunosti. Jer... Nije to prezir... To je njihov strah od istine.. Neka oni nauče da žive sa tim strahom, a vi naučite da živite u skladu s' onom, besprekorno, istinitom maksimom: '' Nek' me mrze samo nek' me se plaše! ''

M.M.

KOMPROMISNA OTAĐŽBINA SRBISTAN

Slučajno smo se našli u Srbiji, na brdovitom Balkanu. Mogli smo biti i Nemci, veliki naciti il' Italijani, veliki fašisti. Mogli smo biti i Kinezi, veliki komunisti il' Amerikanci, veliki imperijalisti. Mogli smo, al' nismo. Tu smo gde smo. Nije naš problem mala teritorija na kojoj živimo, niti mali broj stanovnika koji na toj teritoriji živi. Ne bih se vadila više ni na Miloševića, ni na devedesete, ni na hiperinflaciju. Deset godina je dovoljan period da se mnogo što šta promeni, iz korena. Promene su vidljive. Skelpalo se ponešto, rešile su se pojedine stvari. Međutim, polovično. Da smo neko drugi možda bismo i bili celoviti. Ali, mi smo mi, polovični u mnogo čemu pa nam stoga ne mogu i zamerati baš sve.
Pre nekoliko godina sam verovala da moja generacija i ja možemo promeniti otađžbinu. Verovala sam da se školujemo radi opšteg dobra, radi zajedničke, bolje, budućnosti i boljeg sutra. Verovala sam da nijedan sistem nije toliko jak i otporan na pobunu, nezadovoljstvo i revoluciju. Verovala sam da istinska volja naroda može i mora da pobedi. Što vreme brže prolazi, to mi je jasnije da smo, poprilično, nemoćni po pitanju naše bolje budućnosti i boljeg sutra. Ništa nije u našim rukama. Jesu, možda, naši maleni životi koji su opet zavisni od nekih tamo nekvalifikovanih, nekompetentnih i neodgovornih ljudi koji gaje jedan stil, potpuno, degradirajući i po otađžbinu i po mučene ljude.
Ovaj sporazum države i srpske majke me je zbunio. Nisam očekivala ništa ali ovolika galantnost otađžbine me je, ipak, zbunila. Nije mi jasno ko u ovom slučaju kosi a ko vodu nosi. Ili što bi rekao veliki vladika crnogorski: '' Ko je ođe otac a ko dijete? '' Kaže portparol tužilaštva da je sve odrađeno po zakonu, na osnovu zakona i u skladu sa zakonom. Klepila žena pet miliona a vratila milion ipo. Idealno. Za okrivljenu, svakako. Samo ne znam ko mi garantuje da će i taj milion vratiti. N' o dobro. Kažu da hoće, pa hajde da im ne verujemo! Mi od toga nemamo ništa. Nama, faktički, ni iz đžepa ni u đžep. Jedino nam se sopstvena inteligencija dovodi u pitanje, mada, ne po prvi put. Navikli smo. Odmahnemo rukom, udahnemo, izdahnemo i svak' svojoj kući.
Protiv udovice nemam ništa. Ne poznajem je. A i nemam želju da je upoznam. Mislim, nisam polužena i nemam idole poput dotične. Zapevamo poneku njenu pesmicu, slomimo pokoju čašicu, otreznimo se i nastavimo dalje. I to veze sa parama nema. Ako znam desetak, petnaest njenih pesama ne znači da odobravam njen lopovluk i hinjsko vraćanje ničega od svega što je ukrala. Pljačkala je moju otađžbinu. Ja joj neću oprostit ni za 2 miliona. Jednom krala, krašće vazda! Takva joj je karma. I, u redu. Ko prizna pola mu se prašta. Ali neka čin praštanja bude univerzalan. Ne bi bilo lepo ovoj progledati kroz prstiće, zahvaljujuči Dačiću, a vežbati zakon i rigoroznost na onima kojima već spomenuti gospodin nije ništa do Ministar Unutrašnjih poslova. Smešne su mi te protekcije. Provaljeni su. Nismo baš toliko maloumni. Ono, bar znamo da saberemo 2 + 2 ! Za mene je to 4, a za one kojima je to viša matematika pomoći nema. Neka trunu zajedno sa ovim njihovim neukim mozgovima, lažovčinama, lopovima, psiho likovima i trulim pojavama. Sklapaju kompromise gde kompromisa nema. Masovno će da se zloupotrebljava službeni položaj, jer je to, očigledno, vrlo isplativo krivično delo. Nizak rizik, velika dobit. Ukradeš 20, vratiš 5, odmoriš kod kuće nekoliko meseci i vratiš se ka' nov, međ' ljude. Efikasan je ovo pravni institut. Vrlo ekonomičan, takođe. Odlična promocija i provera vladavine prava. Bravo za tužilaštvo i pravosuđe. Odlično su reformisani, ali i nikad vickastiji. Pravda je zadovoljena. Pokazalo se na ovom bezazlenom slučaju koliko je sudstvo nezavisna grana vlasti, koja ne može da funkcioniše bez svoje sestrice, izvršne vlasti, od koje prima direktive i iste sprovodi preefikasno i kak' treba!
Ne živimo mi, dragi moji, u demokratiji. Politički sistem u kojem mi živimo nema ime. To je neki hibrid, fenomen, nevidljiv i nepoznat političkim naukama. Jadna moja otađžbina. Na niske je grane spala. Ni bezbroj revolucija je ne bi očistilo i pročistilo. Jednostavno, decenije i decenije moraju da prođu i dođu. Ove degenske generaciju moraju da pomru i da se rode nove, u nekom boljem i srećnijem vremenu kako svoje frustracije ne bi reflektovale na državu i čitavo društvo. Kažu da: '' Samo sloga Srbina spašava! '' Pre će biti da: '' Samo potop Srbina spašava! ''

M. M.

NAPRAVIMO IZBORE ZBOG KOJIH SE NEĆEMO KAJATI!

Sunarodnici moji pa gde ste krenuli?!
Izgubili ste putanju, našli ste se opet na raskrsnici.Ovaj put izgubljeni, premoreni, iznevereni u ovom haotičnom društvu. I šta sada? Kuda sada? S' kim sada? Zastali ste, ukopali se na jedno mesto i ne preduzimate ništa da se iskopate iz te rupe, da se pomerite sa nulte tačke. Ko da vas vodi, kada ni vi sami ne znate s' kim biste?! Kada ste se ukalupili u ogorčenost, nezadovoljstvo, razočaranje, stagnaciju. Šta je za vas persepektiva, progres, kada ste se sami udrvenili?! I razumem da su mnogi od vas izgubili snagu jer ne vide svetlost na kraju ovog tamnog, suženog tunela današnjice, ali ne sme se odati prepustanju, ne sme se predati bez borbe. Učinite sve, dajte svoj maksimum! Pa zar mislite da će prepuštajući se višoj sili, krećući se linijom manjeg otpora, čekajući da vas spasi neki dobročinitelj, izroditi rešenje samo od sebe? E pa neće, neće vas spasiti ni Bog kojem ste se masovno odjednom okrenuli, kao što dobročinitelji više postoje u bajkama nego u relanosti! Mora i to neko da vam kaže. Ne vredi podzilaziti. Suočite se sa istinom koliko god vam se kosila sa usađenim ubeđenjima. Nešto prosto ne valja, izaziva truljenje. A to je tako očigledan poziv na promene! Sami sve sebi radite, jer ne vidite dalje od sebe i svog ličnog interesa. Kako oni koji sede na vrhu državne hijerarhije i šepure se u svojim " bitnim " foteljama, tako i vi, običan narod Srbije, ne želite ništa da preduzmete da promenite dato stanje, al' eto bar znate da vam se ne sviđa. Međutim, to nije dovoljno. Pa ne čine državu samo političari i njihove pozicije, država ste vi, država su građani, narod, gladan i izmoren al' onaj koji je nosioc svake promene, onaj koji ima potrebe koje se moraju zadovoljiti, onaj koji poseduje moć da kaže i stvori šta mu treba i tako doprinese celoukupnom društvu. I ne krivite više državu, ne kukajte da je ona glavni krivac pa vi je činite, vači običaji, mentalitet i najviše od svega vaši izbori koji nose sa sobom posledice. Žalite se da se intelektualni kapital Srbije izliva u inostranstvo a ništa niste pružili da ti isti mladi umovi požele da ostanu ovde i time doprinesu progresu. Radije ste ratovali, razrušili granice, teritorije a najgore je što ste dozvolili da se razruše ljudski odnosi. Sada shvatate posledicu svega, kada su tri najveća problema današnjice: siromaštvo, nezaposlenost, korupcija. Sami ste doveli do toga. Imali ste izbor. Izabrali ste. Stanite iza tog izbora. Priznajte grešku. Ljudski je to al' isto tako učinite nešto da se to promeni! Ćutanjem samo stvarate sliku da odobravate a zaparavo sve više jecate nad današnjim životom. Niko drugi nam neće pomoći nego mi sami. Imali smo državu blagostanja, imali smo ekonomski prosperitet, imali smo ugled u svetu, imali smo vođu, lidera, bratske odnose. A sve ste to uništili. I ko vas sada vodi. Boris Tadić, koji kao marioneta sluša diktate nekih drugih ljudi na vrhu, koje, opet, nije briga za vas. I dobro, tako je bilo, hajde da sada kažemo da nećemo više da živimo u prošlosti, nećemo da dajemo toliki značaj svim tim lošim izborima, okrenimo se budućnosti. Pričajte o tome sada. Učinite nešto!!! Dozovite se svesti, borite se! Imamo ljudske resurse, imamo mlade ljude koji ulažu u svoju edukaciju jer žele bolju budućnost da stvore za svoju decu. Žele zemlju u kojoj će se ceniti njihov trud, rad, njihovo ulaganje u prosperitet. Žele zemlju u kojoj nije bitno ime i prezime već rezultati koje pružaju, žele zemlju gde mame i tate ne sređuju poslove preko veze, već gde njihov um, diploma, uloženi sati nad knjigama se cene i otvaraju vrata uspehu. Žele zemlju koja će brinuti za svoje građane, koja će ulagati u razvoj, koja služi za uzor. A mi to možemo! Ne sme se izgubiti vera u sebe, to je formula za dobiitak! Neka " oni", ti neki " bitni" političari, biznismeni, monopolisti, pričaju laži, manipulišu, prodaju predizborne priče, štrajkuju glađu kada dobrih sedam prcenata stanovništva nema šta da jede zarad lične i stranačke poromocije. Neka " oni" taktičarski sve odrade, ali vi nemojte da pokažete da ste opet prihvatili tu priču kao istinitu, da ste poverovali, nemojte im predati svoju budućnost. Jer za budućnost ste odgovorni samo vi! Hajde da pružimoo maksimum da nam bude bolje, neka ovo bude samo jedan težak period, koji ćemo prevazići, udruženi. Hajde da iskoristimo sve naše kapacitete i da se više niko ne kaje zbog napravljenih izbora! Hajde da povratimo sistem pravih vrednosti i da ih pokažemo našoj deci, da napravimo od njih prave ljude koji će biti ponosni na svoju zemlju i ljude u njoj. Hajde da izaberemo prave predstavnike. Probudi se Srbijo, ti si ključ za promene!

E. D.

Svet protiv Polusveta

Srbija je zemlja idola. Ali, nažalost, pogrešnih. Svako od nas je rođen kao individua za sebe. Sami smo svoji i prijatelji i neprijatelji. Sami svoje živote živimo i usput se prilagođavamo tuđem il' namećemo svoje. Kako god, sami smo. Sami sa sobom, uvek. Mi, svi zajedno, činimo jedno društvo. Ono je odraz naših vrlina, mana, naših vrednosti, našeg ( ne ) morala, našeg ponašanja, naših akcija i reakcija. Iako nismo skloni delanju produktivnog kolektiva, već klasičnom egoističnom i pokvarenom stilu življenja, osuđeni smo na istu hijerarhiju, iste medije, iste likove, frikove, mediokritetne pojave i površne priče, svakodnevne spekulacije, tračeve, kič stilove i terore. Neko je u svemu tome naučio da pliva i da, u svojim krugovima, kreira nešto bolje od poraznog standarda, dok neko, tačnije, većina ne samo da ne ume da pliva već uživa daveći se u tom živom blatu. Ovi dobri plivači traže svoje idole koji, realno, ne postoje. Postojali su ili postoje, samo im vreme i prostor ne dozvoljavaju da pruže ono što nam je, svima, neophodno. Možda je sadašnjost siromašna ali je prošlost i više n' o bogata. Nisu vekovi niti decenije potrale velike umove. Potrale su ih nove generacije. Nimalo samonikle a isuviše trošne, neobrazovane, poremećene, psihopatski nastrojene i bezumne. Uzele su sve što im se pruža. Bez ikakve selekcije, osećaja za dobro i kvalitetno. Preovladava totalni neukus. Moderno je biti glup i lep a teško prihvatljivo biti sve u jednom. Neprilagođen si ako oponiraš. Nepodoban si ako kontriraš i kritikuješ. Dobar si jedino ako prihvatiš prosek, stopiš se u masu i ćutiš. Mada, možeš da pričaš jedino ako nemaš šta da kažeš. Svaka metafora koju izustiš teško se oprašta. Sve, danas, pogrešnu definiciju ima. Ništa se više ne razlikuje, sve je isto. Ako i imaš slobodu da biraš, nemaš šta da izabereš, jer tvoj izbor čuči ispod nekog kamena. Teško će se izmigoljiti jer mu mediokritet ne da ispred sebe. Kvalitet je sateran u ćošak i ne da mu se da se prepozna. On ima svoj maleni krug u kojem funkcioniše, nekako. Gledaš, čitaš samo o onome što je '' in'' . Prazne priče, sadržaji bez poente i pouke su u žiži javosti. Žudi se, jedino, za senzacijama i pukim prepričavanjima o nečemu što veze ni sa čim nema. Konstantno se prilike za eksponaciju pružaju nekim tamo, levim, personama koje smisao svojih života nisu pronašli niti će ikada. Polužene su idoli mladim poluženama koje ne poseduju elementarno vaspitanje nit' obrazovanje, a prezentuju se kao dvorske dame, Chanel devojke od stila, ukusa i bontona. Niđe veze. Praznoglave, nezadovoljne, neispunjene, plitke, promiskuitetne. Polumuškarci, kvazi kriminalci, Zemunci, Dorćolci i kojekavi klanovi diktirali su, nekada, a diktiraju i danas modu mladim polumuškarcima. Do juče krezavi, sa blatnjavim cipelama ili bez toaleta u kućama, a danas samo '' kraljevski stil'' . Mozak ne postoji, nije neophodan i može se bez njega. Postoje li drugi idoli? I trebaju li nam, uopšte, idoli? Ove mučenice i mučenici nisu mogli bolje od ovoga. To je njihova maksimalna mogućnost. Ili na dnu il' u plićaku. Pa ti biraj. Nije svačiji limit isti. Neko se limitira nakon prvog stepenika, jer nije ni za bolje, a neko se ne limitira nikada.
Pitajmo se koga citiramo, šta čitamo i koliko smo pročitali?! Hajde idole da tražimo u knjigama nauke, kulture, umetnosti. Hajde da prestanemo da se čudimo i da nazivamo luckastim to što je nekome idol Petar II P. Njegoš, a da sa oduševljenjem prihvatamo idole poput onih polusvetova, o kojima gore napisah malo ali sasvim dovoljno.

M. M.

Uspeh- tako blizu a tako daleko

Ne postoji ljudsko biće na ovoj planeti koje nije željno uspeha, u bilo kojoj sferi svoje aktivnosti i delovanja.
Počeli smo svoje živote svi uspešno jer smo uspešno i došli na ovaj svet. Da li smo zalutali ili ne već nema veze sa nama samima, ali zahvaljujući mamama, pre svega, svoju misiju rođenja obavili smo uspešno. I dalja evolucija nas kao ličnosti i naših života se odvijala uzlaznom putanjom. Uspešno smo učili i naučili prva slova, reči, rečenice. Uspešno smo odrastali, sticali prva poznanstva, prva saznanja, prve poglede na svet. Uspešni smo i zahvaljujući zakonima prirode koji čoveka i osuđuju da čak i nesvesno niže uspehe, koji nisu nikakva svemogućnost već prosta svakodnevnica. Međutim, opipljiv i kontinuiran uspeh nije karakterističan za sva ljudska bića. Neki uspehu teže ali nemaju načina nit' kapacitet da ga ostvare. Neki ne mogu dalje od sebe, svoje bašte i svog doma pa zauvek ostaju neuspešni. A neki, jednostavno, uspeh ne žele jer se plaše izazova, rizika, odricanja i ulaganja. Uspeh ne treba posmatrati samo kao ostvarenje profita, uvećanje materijalne koristi i obezbeđenje lagodnog života. Uspeh je mnogo dubiozniji i kompleksniji od njegovog shvatanja u domenu trošnog novca i materijalnih dobara. Uspeh se može ostvariti i sitnicama i vrlo jednostavnim a jasnim potezima, koji život znače i koji naš život, faktički, usmeravaju u ovom ili onom pravcu.
Uspeh je obnovljiva kategorija. Traži svakodnevnu potvrdu i ponašanje koje, nikako, ne sme da bude štetno po ono što je već postignuto. Uspeh se hrani uspehom. Neuspeh može da se desi, ali ne sme, nikako, da destimuliše. Ne oprašta se prilagođavanje trenutnoj postavci stvari već se zahteva revolucionarna priroda čoveka koja je spremna da menja sve što nije dobro, ne samo po nas već i po celo društvo. Sve je sklono promenama ali promene moraju biti progresivne. Sasvim logično, čini mi se. Uspeh i njegovo ostvarenje ne predstavljaju nikakvu ideologiju. To je vrlo praktičan, ostvarljiv i moguć proces.
Uspeh sam po sebi nije svakome na dohvat ruke ali je, uvek, tuda negde, oko nas. Čeka. Čeka na sve one koji su spremni da žive pošteno, slobodno, korisno, funkcionalno. Čeka na one koji grade, neprestano, sopstvenu ličnost, um i mogućnosti. Čeka na sve one koji ga žele, iskreno.

M.M.

Obama get Osama

Ovi neandertalci from USA me oduševljavaju, svakodnevno. Zabavno je živeti sa njima, na istom svetu i u isto vreme. Da ih nema, verovatno, ne bismo imali što ni da pročitamo il' čujemo o svetskoj politici. Ma da ih nema, trebalo bi ih izmisliti. Definitivno prednjače u skandalima. Vickasti su. Narod im je, poprilično, naivan a ovi, gore na vlasti, klasični psihopatski slučajevi. Ubijanje im je k' o dobar dan i od toga prave spektakulrane priče. Heroizam, konstantni. Ubiše prekjuče familiju '' totalitarnog'' Libijca, a danas svog pulena i surovog '' teroristu'' Osama Bin Ladena. Kako ga nađoše, naprosto, nakoh toliko godina traganja i lutanja? I to baš za vreme zahuktavanja cele ove crne priče oko Libije?! Tempiraju vazda sve. Skidam kapu.

Čini mi se da je eliminacijom Bin Ladena i prekinuta njihova borba protiv terorizma. Ili, pak, tek počinje? Ma jok. Neće svoj na svoga. Ne ide. Krv voda nije. I one zgradice smo 11. septembra rušili radi zabave i dinamike. Isuviše je nego dosadna postavka stvari kada Amerika nije u nekoj mirovnoj akciji i intervenciji. Mora svetom da se reguliše. A zna se ko je Dr. za regulacije takve vrste. Mi, sigurno, nismo.

A nobelovac? On je fantastičan. Pacifista. Miroljubiv čovek. Figurira i glumi neku izvršnost a u suštini je preplanula lutkica i marioneta. Ne mogu ni da ga shvatam ozbiljno. Previše je očigledan. Loš demagog i nikakav manipulator.
Izgleda da dobri ljudi sa Zapada nisu ni hteli da ubiju Osamu. Bio je pretnja po njihove specijalce pa su se, logično, vodili time: '' Bolje sprečiti nego lečiti! '' . To je inteligencija. Sposobnost snalaženja u datom trenutku. Još jednom skidam kapu.
Čitava operacija trajala je punih 40 minuta. Pravi akcioni film. James Bond i Chuck Norris u glavnim ulogama. Ubiše ga dok si rek' o keks! Telo neđe odnesoše, a gde to ni oni sami ne znaju. Verovatno da ga kremiraju ili, možda da, u Vašingtonu, svi zajedno popiju po čašicu Coca Cole i pojedu po jedan cheese il' hamburger. Ko će ga znati.

M.M.

Precizni NATO

" Sve mete NATO su po prirodi vojne. Mi ne gađamo pojedince", rekao je Bučard. A Bučard je, inače, komandant NATO- a za operacije u Libiji. Koji frik. Ne gađaju pojedince, očigledno već ih slučajno ubijaju iz dana u dan. Igraju video igrice nad Libijom. I dobro im ide, čini mi se. Uživeli su se i ne staju. Ubiše čoveku sina, troje unučadi k' o s' poslom. Ali, to se sve čine u ime zaštite civila i nedužnog naroda. Moramo ih razumeti i shvatiti ozbiljno. Ipak je to NATO. Kakvi humanitarci. Reči nemam. Ovoga puta su još milosrdniji n' o kada su se sa nama igrali.
Ove nebulozne izjave visokih zvaničnika, tamo nekih pukovnika i potpukovnika nisu nimalo iznenađujuće. Oni, istinski, veruju u svoju plemenitu misiju i opšti interes- '' Pobiti sve što se pobiti može! '' . Ubijaće dok ne postignu ono što su zacrtali, odavno. A to je pokupiti sve što valja pod parolom da se bore protiv autoritarnosti, totalitarizma i terorizma. Draži su mi i dosledniji oni bombaši samoubice. Oni svoj ekstremizam baziraju na islamskom fundamentalizmu koji podrazumeva život življen u skladu sa svetom knjigom- Kuranom. Ovi, danas, rade nešto sasvim drugo a perfidnije i bolesnije, doista. Igraju se sa demokratijom i nekim izmišljenim načelima. Gube se u svojim pričama, demagogijama i lažnom kosmopolitizmu. Surovi kapitalisti. Doslovno su shvatili sve. Po njima je i smrt profitabilna. Sve je profit. Ima ih svuda. Za sve bi da se pitaju a čim se neko pobuni oni reaguju. Opipljivom silom, svakako. Gde je ta suverenost svih država sveta? Jadan Boden. Jadni svi teoretičari i umovi koji su stvarali i gradili sve ono za šta smo mi trebali da se zalažemo i da praktujemo a što, naprotiv, uništavamo i degradiramo. U većini slučajeva teorija i praksa jesu nespojive ali je, ipak, politička teorija stvorena radi bolje prakse. Preozbiljno je Zapad shvatio svoju ulogu u svetu. Nikako da skrati obim i opseg svojih funkcija. Svet im ne može ništa ali ih kažnjava priroda. Stoga se i ne sekiram. Kažnjeni su po default- u. Ovaj rat traje više od mesec dana i trajaće minimum još toliko. Pobednika ne naslućujem jer me surovost ove NATO dečice plaši. Plaši me to da su spremni i na potop radi sopstvenih interesa. Taj rat iz vazduha i napad na tuđe tlo nije, uopšte, fer play. Možda ekvilibrijum i pobedi pa se one decenije vladanja gospodina Gadafija pokažu kao produktivne i nužne. Ko zna. Ko je još, danas, spreman da se brani do beskraja? Ko je još, danas, spreman da se brani po cenu sopstvenog života? Očigledno, gospodin Gadafi.
M. M.

Venčanje stoleća

Tako sam srećna zbog pepeljuge i žabice Vilijama. Ne samo da su obeležili mesec, godinu već obeležiše ljudi čitav vek. Sve se ispoštovalo. Tradicija, protokol, norme oblačenja, ponašanja. Ma idi... Svet je juče imao o čemu da priča i čime da se zanima. Šeširi, toalete, jutarnja odela. Ludilo. Mi, mučenici smo sedeli ispred malih ekrana i piljili u iste, diveći se naglas. Milijardu žena sveta je danas zamišljalo sebe u ulozi pepeljugice Kejt. Kakva je venčanica, koliko košta, ko ju je dizajnirao, da li je mogla bit' bolja n' o što jeste?! Bla, bla. Time smo se bavili čitav dan a i narednih ćemo, sigurna sam! Ipak je ovo bilo '' venčanje stoleća'' . Ovaj mladi bračni par je vrlo ljubazan i velikodušan čim je ustupio javnosti da, bez treptaja, prati njihovu ceremoniju. Baš im hvala. Živela sam za njihov dan. Toliko sam uživala u njihovom venčanju. Veću zabavu i aktivnost u životu imala nisam. Ma hajde, molim vas. Uz dužno poštovanje Ujedinjenog Kraljevstva, mile regine Elizabet i ružnjikavog princa Čarlsa, ja još uvek ne shvatam potrebu one Londonske mase, koja je zorom zauzela svoje bedne pozicije kako bi dočekala i ispratila golupčiće. Tradicija je neosporna, rekoh, ali što smo megalomani?! Pa imamo li meru? Verovala sam, do juče, da bar gospoda u odelima, toaletama, s' šeširima i sa krunom imaju meru i obzir. Lepo rekoše da nije državno već privatno venčanje i onda sve to upropastiše potrebom da ljudima pare oči. Ovo veze sa privatnošću nema. Zadovoljila bih se, lično, sa nekoliko kadrova i jednim poljupcem. Ali to je trajalo, trajalo, trajalo. I čini me se da još uvek traje i da će trajati sve dok se ne desi nešto novo a medijski isplatljivo. Njih, možda, i mogu da razumem. Kraljevska porodica, kraljevska istorija i poreklo. To valjda tako ide. Nego ne razumem nas, jadnike. Što smo se mi toliko uživeli u celu priču? Verovatno da skrenemo misli i da, na tren, kroz sate prenosa ovoga događaja proživimo život koji je stvaran i bajkovit al' za nas, potpuno, nedostižan.
Ono što mi preostaje jeste da se nadam da su ovu '' ceremonijicu'' ispratile naše dive, đžet seterke i ostale promiskuitetne i jeftine dame. Nadam se da su '' ubrale'' poneke ideje, gospodske manire i neophodnosti kako bi se i o njima ćaskalo ka' o pepeljugi i žabici. Reflektovaće se ''venčanje stoleća'' na ovo naše, napaćeno, društvo. Živi bili, pa videli!
M.M.

Para vrti gde burgija neće

Kažu: '' Pare ljude kvare! '' Ja kažem da su ljudi pokvarili sve pa i novac. Oni su ga stvorili, oni su ga i nametnuli kao nužno zlo za kojim svi žudimo, hteli to da priznamo il' ne. Međutim, što je to novac?! Sredstvo kojim kupujemo, sve. Danas, sve svoju cenu ima. Sve može da se kupi ili proda. Sve?! Pa ne baš sve. Iako na novcu počiva sve što egzistira, zbog novca sve i propada. Propadaju pojedinci, države, društva. Propada priroda. Propadaju vrednosti, propada moral i propada svet. Što ste bogatiji to ste destruktivniji. Po društvo, po prirodu, po mir i harmoniju. Što ste bogatiji, to ste moćniji. Politički, ekonomski, socijalno. Što ste imućniji to ste zanimljiviji i poželjniji. Stičete ugled i status. Pozicionirani ste tamo ' đe, realno, ne pripadate. Pametni ste, lepi i plemeniti onoliko koliko vam je dubok đžep ili debeo novčanik. Ko ste i šta ste, rođenjem postali, ne tiče se ni vas ni njih. Čim ste se obogatili, sve se menja. Pa i vaša surova i izopačena priroda. Svaka vaša mana prerasta, olako, u vrlinu. Tačnije, tu transformaciju vas samih kupujete za nekoliko stotina ili ' iljada, u zavisnosti od toga sa kim poslujete. Tužni ste. I bedni. Siromašni ste. Plitki, prazni i nesrećni. Možete li da ostanete bez ičega a da budete ljudi?! Ili biste se pogubili u moru neznanja, ograničenosti i perfidnosti koja je tinjala u vama, večno?! Umete li da se stopite sa svojim bogatstvom i da budete ono što, uistinu, jeste?! Da li ste sposobni da se smejete iskreno i bez cinizma?! Da kupujete ono što volite a ne ono što drugi vole? Možete li da živite prestiž zahvaljujući novcu koji ste umom i intelektom stekli ili je poenta upravo u ' lebu bez motike?! Hajde promenite statusne simbole. Neka vaše žene budu žene. Sa identitetom, integritetom i egom koji je ultra, mega i giga i bez LV- a, Gucci- a, Prade i ostalih Bogova. Neka vaši muškarci budu pravi muškarci koji svoju muškost ne grade na svojim voznim parkovima, GF oznakama i nebulozama. Je li neophodno da pijete Moet- e i ostale penušave napitke u po' dana i noći, pa čak iako vam ne prijaju?! A da pročitate neku knjižicu ili novine, čisto da se informišete i da ne ispadnete glupi u društvu?! Pa da, za tim potrebe nema... Kakvom društvu? Pa vi društvo nemate. Vi ste sami i usamljeni. Oko vas nema nikoga, osim nekih karikatura i klovnova. Vi ste vazduh, koji se ne diše. Vidljivi ste, donekle, jer ste smešni. Smešni na neki svoj način. Smeju vam se pametni. Inspirišete ih. I nejasni ste. Nedokučivi. Kako glupost dokučiti?! A, nikako. Vama se treba baviti, decenijama, kako bi se izveo zaključak i dalo objašnjenje o tome ko ste, šta ste, kako i zašto postojite! Uništavate pojedince, državu i društvo. Uništavate kulturu i ne razumete se u nauku. Ne poznajete moralne vrednosti, vrline ni sitnice koje život znače. Prvi ste u selu al' ste zadnji u gradu! Ne pripadate nikome i ničemu. Nemate ideale ni ciljeve. Vi ne živite. Uništavate, uništavate i uništavate sve što se da uništiti. Uništili ste sve. Sve se dalo uništiti, sve sem vaše gluposti koja je, definitivno, neuništiva.
M.M.

Da nije možda Stjepan Mesić četnik?!

Toliko sam želela da napišem ponešto o gospodinu Mesiću i njegovom izdajništvu. Ne samo zato što je to , trenutno, aktuelna Balkanska priča, već zato što je zanimljiva, pre svega.
Nakon pada Miloševiča, oktobra 2000. godine na vlast su, u Srbiji, došle demokrate. Tuđmana niko nije rušio, već je čovek prirodnom smrću prestao da bude na čelu bratske nam Hrvatske. Kada smo mi slavili uspešnu revoluciju, te godine, je i Hrvatska dobila novog predsednika, Stjepana Mesića. Čoveka koji je 1990. godine postao član ustaškog HDZ- a. Iako je nekoliko godina kasnije napustio tu stranku i osnovao svoju, ja mu ne bih  baš tako olako izbrisala mutnu prošlost. Vladao je Hrvatima do 2010. godine i sebe smatra velikim ocem demokratije. Kaže, ponosno, da je Hrvatska na korak od EU, zahvaljujući njemu. Pravi patriota. Kritikovao je , nakon raskida sa HDZ- om, Tuđmanovu politiku. Dosledan čovek. A danas je izdajnik, no1, svoje domovine. Optužuje ga hrvatska javnost da je prokrijumčario neke transkripte i, na kvarno, ih prosledio Haškom tribinalu, koji su hrvatske generale pokopali još više pa su, stoga, i dobili po 20 i nešto godinica zatvora. Nije to lepo. Minimizira Domovinski rat i herojstvo svojih generala koji su, sa malo prolivene krvi, obavili sve kak' treba a, pri tome, poštujući i ne kršeći ljudska prava. I sada ih je, odjednom, taj zlokobni Hag osudio ni zbog čega. Kakvi su ti Hrvati. Vazda na dve stolice sede. ' Oće- neće Evropu, kače zastave, pale zastave, veličaju Hag jer kažnjava Srbe zločince, proklinju Hag jer kažnjava nedužne generale. N' o dobro, valja to ponekad, onako, kako vetar duva. Mesić ih je učio demokratiji deciniju čitavu a oni, očigledno, ništa naučili nisu. Naljutio se profa i podelio je kečeve, jasno i glasno. Izričit je i opak čika Mesić. Sličan većini svojih sunarodnika ali pakuje i farba, otmeno i sa stilom. Mogli bismo da se na susede svoje ugledamo i da ukrademo po koju caku i foricu. Čisto da nam lakše, sa ispunjenjem ovih zahtevima EU, bude! AJ' što se narod buni i ljuti na Stjepana, nego se i vlast koprca. Ne da ona da se baca drvlje i kamenje na svoj rat za državu i domovinu i svoje borce za nezavisnost. Prava Evropa. Evropa u malom. Hrvatska za lidera u regionu! Ja sam za, u potpunosti. Neka '' bolji'' vlada!
Podržah i potpisah peticiju radi osnivanja Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava počinjenim od 1991. do 2001. godine na prostoru bivše SFRJ, ali se plašim da je to nemoguća misija. Ko će se pomirti i na šta će to pomirenje da liči? Mada, iako se teži istinskom pomirenju kao idealu, ne bi bilo loše da se bar te činjenice pljusnu svima u lice pa nek' onda svak' svoju krivicu nosi i sa ostalima deli. Iako su ovi naši, poprilično, nikakvi mislim da su u svojim nastupima blagonakloniji i miliji n' o braća from Croatia. Ne znam. Nisam pristrasna, valjda. Cvetković bar ne veliča Karađžića nit' plače za Mladićem, dok gospođa Premijerka, sa odličnim engleskim akcentom, kuka ka' kukavica za Gotovinom i ostalima. Što god i kako god, Mesić ispade faca. On je svoju priču zaokružio i završio na najbolji mogući način. Demokratiju je ispoštovao, Evropu i Hag, takođe. Sada je žrtveno jagnje i uživa u tome. Zna čovek da su genijalci vazda bili neshvaćeni.
M.M.

Ni na nebu ni na zemlji

Ne ubij, ne kradi, ne laži….Hej Dobra moja, zar zaboravi na neke od osnovnih moralnih načela?! Na neke od osnovnih smrtnih grehova?! Zar zaboravi da počivaš na pravoslavlju?! Ne, to nisi zaboravila ali se setiš samo kad prigusti, samo kad sahraniš, slažeš i ukradeš, setiš se da se pomoliš da se izvučeš, setiš se jer misliš da će ta molitva u zadnji čas ublažiti tvoje grehe, setiš se samo zato što ti treba, a ne zato što veruješ… Bar te kao takvu prikazuju oni koji te vode, oni koji se predstavljaju tvojim vodiljama, oni koji se bore za tebe na tuđ račun, služeći se svim onim što naglas osuđuju…. Vidiš li Dobra moja?! Imaš li oči?! Imaš li dušu?! Ili su tvoja duša i tvoje oči isti oni prljavi i pogani koji su te iskoristili?! Čuješ li Dobra moja?! Čuješ li vapaje svoje dece, gladne i umorne, istrošene i razočarane?! Osećaš li kako besciljno tumaraju, osećaš li im padove, bole li te njihove rane? Da li, ili su ti na oči povez stavili, glavu ti okrenuli, uši ti zapušili? Gde si? Gde smo mi? Ima li te još uvek ili si se davno predala? Ima li te ili su te nezasiti pojeli? Ima li te ili si i ti od umora okončala? Hej Dobra moja!
T.C.

Crnogorski paradoks oko PRIDE- a

Oduševlejna sam činjenicom da će se Pride održati u, voljenoj mi, Crnoj Gori. Međ' one đetiće, junačine, '' muškarčine'' i 4US momke. Diktat iz Brisela mora pokorno da se sledi i nema istupanja pa čak i onda kada je to u sukobu sa sopstvenim JA.
'' Veliki'' Srbi su pokazali koliko su ograničeni i destruktivni, pa je sada red došao i na  '' Velike'' Crnogorce da se pokažu na dijelu! Toliko se i jedni i drugi diče i ponose svojim evropskim i besprekornim duhom, da prosto ne mogu zamisliti da se na toj Paradi, u maju, dogodi nešto što nikako nije '' europski''. Uopšte nije iznenađujuće to da je Pride podržala i Vlada ove malešne a razborite i kršne zemlje. Već godinama ona pretenduje na Evropu koja, i u njenom slučaju, nema alternativu. Junački je ovo potez bio. Rizikovaće narušavanje svojih tradicionalnih i patrijahalnih vrednosti zarad svetlije budućnosti. Pa, bolje i obraz žrtvovati n' o đžep isprazniti. Tata Milo ne bi dao svoje pčelice na zavesama od 300e ni za šta na svetu. Politički korektno, sasvim. Nego mi je zanimljiva ta nesloga međ' Crnogorcima. Ako ih je išta vekovima krasilo bila je ta sloga. Naizgled mi se čini da ih dosadašnja spona sve više i više razdvaja. Brinem se da ne padne Vlada. Ne bi valjalo da umesto ovih vladaju, Milovom monarhijom, neki drugi. Bar ne Srbi. To nikako!
Nije mi jasno zašto sve nas, u regionu, mora Evropa da uči tome što je pravo, što je sloboda, što je zakon a što je Ustav?! Pa zar smo mi  tolika bezumna masa koja želi samo ' leba i igara?!
Zašto neki tamo, prazni i priglupi, misle da mogu da spreče, zabrane il' odrede nekom drugom čoveku koga će da voli, sa kim će da živi, sa kim će krevet da deli i da li će i na koji način za svoja prava da se bori?! Imamo pravo da mislimo drugačije ali nemamo pravo da uživanjem svojih prava ugrožavamo tuđa! Već godinu dana vapim za odgovorom na to: '' Koga, na koji način, kako i koliko egzaktno ugrožava jedan čovek koji voli drugog čovekla, istog pola? Što nekome toliko smeta šetnja ljudi s' različitim seksualnim opredeljenjem? Je li to neka zaraza ili je to, jednostavno, nečiji izbor, potreba, osećaj ili život u koji, svi čuvari nekih tamo vrednosti, NE mogu da uđu i da nametnu svoje kao jedino i moguće prihvatljivo? '' Kada bismo svi vodili sopstvene živote i radili na sopstvenim umovima, verujem, da nam ne bi bilo bitno da li se Dragan i Zoran il' MIlica i Jovana, drže za ruku!
Srbija nije ništa dobila Paradom. Mislim, dobili su ponešto ljudi koji, istinski, shvataju da Parada nije bila sama po sebi cilj već sredstvo da se nešto učini po tom pitanju, koje je i više nego marginalizovano i odbačeno. Hrvatska je, čini mi se, ušla u svu tu priču dubiozno pa se Hrvati više, toliko, i ne obaziraju na to ko, kuda i sa kim šeta! Crnogorci, kao što rekoh, to planiraju da obave krajem maja. Ne znam samo kako misle da obave bilo šta kada Ministar za ljudska i manjinska prava Crne Gore, ne vidi dalje od svog nosa. Koji paradoks. Podržava Vlada a ne podržava vladin činovnik! Neverovatno! Kakva crna demokratija i '' Europska'' Crna Gora. Daleko su oni i daleko smo svi mi od tog glupog ideala. Ovo je test društva, koji, predviđam, nije položen.
Kako neko ko dozvoljava da ga tlače i da njime manipulišu, decenijama, može biti sposoban da shvati, razume i prihvati nekoga ko želi da uživa sva svoja prava, zagarantovana Ustavom i zakonom?! Bojim se da je vreme prihvatanja različitosti došlo, odavno, ali da prostor za socijalizaciju i insitucionalizaciju nije. Edukacija ljudi, edukacija! Prihvatite i menjajte sebe kako biste mogli da prihvatite i, eventualno, promenite druge!  M.M.

Тоталитаризам у нама

„Човек је рођен слободан, али ипак је увек у оковима“ – Речи су једног великог мислиоца, просветитеља. Човек и јесте увек у оковима, како онима које сам себи намеће својим начелима и принципима, тако и целокупним личним системом вредности. Ту су и окови које нам намеће наш унутрашњи страх. Страх од осуде, страх од одбацивања, страх од изложености. До човека је да се сам избори са собом и са границама слободе које, у крајњој истанци, сам себи поставља. Да научи докле сме, а докле не сме ићи. Кажу нам да смо слободни. Међутим, слобода нам је ограничена. Она мора бити ограничена! Ограничена зарад слободе нашег ближњег. Зарад слободе појединца који на ту исту слободу има право. Зашто би се ограничавала нечија слобода ако се априори крене од става да један човек неће другом нанети штету уживајући у својој сопственој слободи? Уколико човек живи потпуно слободно, без икаквих спољашњих ограничења, ослањајући се искључиво на оне границе које је сам себи поставио изнутра, да ли ће доћи до штете? У неком идеалном свету, не би било никаквог проблема. Искусили бисмо савршену слободу, а притом никога у томе не бисмо оштетили. Међутим, проблем лежи у систему вредности који је другачији код сваког појединца. Шта ако неко нема систем вредности, ако је спреман на све како би дошао до одређене користи? Ако је спреман да повреди другог појединца и да му ускрати основна права (на живот, тело....) које су нам свима гарантована од рођења? Управо је због оваквих појединаца свачија слобода ограничена од споља. Не сме се ризиковати!
Не слажем се са онима који кажу да слобода не постоји, да смо сви робови система, да се нама вечито управља. Свако је, донекле бар, кројач сопствене судбине. Иако постоји безброј ствари које не бирамо, тешке околности на које смо натерани да се навикнемо и ситуације којима се морамо прилагодити, наш (не)морални кодекс остаје ствар нашег избора. Од малих ногу нас уче константно како је погрешно убијати, красти, лагати, пожелети туђе, варати итд... Неки су постављени у ситуацију да о томе нису учени од малих ногу. Али, независно од васпитања, одрастајући, човек постаје свестан окружења у којем се налази и постаје самосталан, почиње да доноси сопствене одлуке и изборе, тачније гради сопствени морални кодекс на основу ког слободно дела у границама које су, за сваког од нас, наметнуте од споља,а можда и изван тих граница. Ми смо ти који доносима кључну, пресудну одлуку. 

Слобода се у данашње време доводи у блиску, нераскидиву везу са демократијом. Свако демократско друштво мора априори бити слободно друштво, друштво у којем су свим појединцима гарантована основна права и слободе. Од најосновнијег права на живот, преко политичких и грађанских права, слободе мисли, изражавања, говора итд... Свако МОРА имати право да мисли својом главом, без непосредне контроле „Великог брата“, да износи своја мишљења без страха у јавност, да слободно изражава своју веру, да се слободно декларише као верник, агностик, атеиста итд... А све то у циљу даљег напредовања друштва и цивилизације,како је то мудро закључио велики Џон Стјуарт Мил. Колико год да је нека мисао погрешна, она је и као таква корисна. Корисна јер доприноси тзв. великој слици. Као и свака мисао. Доприноси новим спознајама истине. Она је корисна управо јер ће се њеним побијањем доказати и аргументовати ваљаност праве истине. Међутим, многи тврде да је истина заправо релативна, да постоји много истина и да се не може направити разлика између „моје“ и „твоје“ или „његове“ истине. Ако бисмо се сви придржавали истог моралног кодекса око којег постоји општи друштвени консензус, онда бисмо можда и направили корак ка правој истини и сазнању, оној врсти науке која води напретку, свеопштем развоју и даљој еволуцији. Како би се то остварило, основни предуслов јесте СЛОБОДА, као нужна и самодовољна.
Да ли смо ми слободни у изношењу свега горе поменутог? Наравно да нисмо. На страни корумпиране државе, која представља прву и основну кочницу истинског развоја појединца, под руку са њом корача и корумпирано друштво у којем ми данас живимо. Корумпирано тоталитарним појединцима и тоталитарним особинама које се налазе унутар свих живих људи. Поставља се питање да ли је друштво створило таквог појединца, подлежног најнижим страстима које могу одвести у декаденцију, или је човек такав по природи? Све можемо, али природу да мењамо не можемо. Наравно, ако је у питању екосистем и природа која нас све окружује, човек се истински труди већ деценијама да је промени, да је прилагоди себи и тиме унакази. У прилог свему овоме сведоче катастрофалне и, до скора, непојмљиве последице кроз које свет пролази, као резултат рата против свемоћне природе. Рата у којем је човеку, изгледа, суђено да буде вечити губитник. Међутим, са друге стране тврдимо да је наша унутрашња природа непроменљива. Врло прикладно! Ја бих то назвала врхунцем лицемерја. А шта ли је друго друштво него скуп појединаца? А шта ли је то држава? Свемоћни Левијатан? Ко њоме управља? Марсовци или људи? Не, ми нисмо слободни. Делимо се свакодневно међу собом, на основу идеолошке, политичке, верске, полне... па до навијачке припадности. Поделе могу бити корисне, ако не воде декаденцији сваке појединачне унутрашње вредности, мржњи, омаловажавању, насиљу. А да се не лажемо, велика већина подела у нашем друштву данас управо томе и воде као коначном циљу ка еволуцији! Како ли те гледају острашћени верници ако се усудиш да кажеш да си атеиста? Па ти си безбожник, теби је место на маргинама нашег друштва! А како ли те гледају они велики либерали, мондијалисти и космополите, она самопрокламована интелектуална елита ако имаш потребу да се прекрстиш пред црквом и Богом у којег верујеш? Смеју ти се јер си „сељак“ и „задрти традиоционалиста“ коме је место у 15. веку? Па има ли то смисла? Где је ту слобода, где је ту поштовање? Па нигде! Ни са једне ни са друге стране! Колико је само примера (безброј). Овај му дође као школски. Зар се не залажу сви једногласно за демократију и демократско друштво? А са друге стране, тоталитарно одређују и расуђују о томе шта је исправно, морално, смешно, задрто, непојмљиво. Па то не иде заједно! Ко смо ми било коме да судимо за ставове о којима, у крајњој истанци, не знамо много тога? И како неко слободно да изажава своје мишљење и ставове у тако тоталитарном друштву? Испаде на крају, помало иронично, да су они који заговарају исконску демократију и слободу, поштовање људских права заправо највећи тоталитаристи. Хајде за почетак да се потрудимо да урушимо тај укорењени тоталитаризам па ћемо онда да рушимо и тоталитарну, корумпирану и мафијашку државу. 

M.T.

Gde nestade prava vrednost?!

Poneki se, često, pitaju: '' Što se to događa sa nama, gde smo to mi, kuda to idemo, gde ćemo i dokle ćemo stići i gde su prave a šta će nam kvazi prave vrednosti? '' Meni jasno nije kako da izvršimo selekciju vrednosti. Kako i na osnovu čega da klasifikujemo vrednosti. Ko uspostavlja te kriterijume? Društvo? Pojedinci? Rekla bih: '' Kakvo društvo takve i vrednosti! '' Ko je kriv? Država? Rekla bih: '' Kakvo društvo takva i država! '' Eh, pa sad treba zagonetku odgonetnuti i saznati koga da krivimo i koga da, prvo, menjamo. Društvo ili državu?! Društvene norme su ukorenjene i nije ih lako ''rekonstruisati'' i tako stvoriti nove. I te nove bi se stvarale na osnovu nečega i nekoga. Neophodno je uzeti nepogrešivu osnovu i model. Pa da li je to moguće? Savršenstvo ne postoji, ali postoji nešto što je dobro, bolje il' najbolje. Nama treba najbolje jer nas ovo loše ubi! Nemamo kulturu življenja. Ne cenimo ono što se ceniti da a veličamo prosek. Prosek nas je i doveo ovde, gde smo sada. Pogrešni su se pitali i pogrešni se i, dan danas, pitaju. Pogrešni su nam uzori. Previše smo dozvolili. I sebi i drugima. Uništili smo svaku mogućnost i šansu da nam bude bolje. Olako. Nismo razlikovali i ne razlikujemo ono što valja od onoga što ne valja. Nekako smo sve pomešali i dobili kombinaciju najgoreg. Ne možemo više ništa da pogledamo ili da pročitamo a da to ne bude produkt nekog i nečijeg, prljavog, interesa. Malo ko, danas, piše i misli u skladu sa samim sobom. Svi su robovi nečega i nekoga. Pa šta vam je ljudi?! Vi, istinski, verujete u apsurd vaših života. Pa kad je sve već apsurd, učinite bar nešto po tom pitanju. Bar verujte u to da možete nešto da promenite! Pokušajte. Od pokušaja još niko nije umro! Ne živite po tuđim pravilima. Ne prihvatajte nametnuto. Izgradite i stvorite nešto svoje. Neka to vaše bude bolje od njihovog. Neka to vaše bude najbolje. I onda...  Onda će ovo društvo imati perspektivu jer je u stanju da bira, neprestano. Neka se ovom društvu pruži mogućnost i šansa da bira, da pravi izbore i da menja sve što mu ne odgovara. Neka se neguje kreativnost. Neka nove i produktivne ideje niču, svakodnevno. Samo tako i samo tada će se prava vrednost vratiti, ako je ikada postojala. I samo tako i tada će se stvoriti čitav sistem pravih vrednosti koji će svima nama učiniti život lakšim i, nekako, prirodnijim.
M.M.

Ko se plaši Feminizma?!

Čini mi se da se mnogi ljudi, prvenstveno muškarci, kada čuju reč '' Feminizam'' ili '' feministkinja'' šokiraju. Taj šok bih ja nazvala šokom iz neznanja, šokom iz latentnog straha. Čega se plaše?! Zar im ne uliva sigurnost činjenica da vladaju svetom?! Apsolutno sam sigurna da je uspostavljen svetski patrijahalni poredak. To što se neke zakonske norme poštuju ili što se određene kvote ispunjavaju, jer tako nalažu Strategije ili zakoni, ne smatram da je doprinelo istinskoj emancipaciji i prodiranju žena na sva društvena polja. Kada se kaže '' rodna ravnopravnost'' misli se na jednake šanse i mogućnosti. Misli se na jednake plate, beneficije, jednako zajemčena prava na život, slobodu. Misli se na jednak položaj u društvu. Niko ne govori o fizičkoj jednakosti jer je ona, fakat, nemoguća. Prezirem ograničene umove koji ravnopravnost polova svode na bezumnu misiju žena koje traže nešto što ne zaslužuju! Ne možemo da sporimo da je žena, i dan danas, u nejednakom položaju u odnosu na muškarca. Ne mora to samo da se  odnosi na normativni okvir kojim je ovo pitanje uređeno, već na samo stanje svesti u svetskom društvu. Nekako se ta reproduktivna i kulinarska uloga žena još uvek ističe kao primarna. Naravno, postoje žene koju su dovoljno emancipovane i koje svoja prava, u potpunosti, uživaju. Međutim, nema ih dovoljno. I trnovit je put do njihovog uspeha bio. Ta politika ženskog tela, lepote, nežnosti i krhkosti je, upravo, ženu degradirala. Nameću joj se razne društvene norme koje ona mora da ispuni kako bi bila '' prava'' žena! I, nažalost, mnoge žene i jesu robinje te subkulture. Izgubile su svoje potencijale. Zapostavile su svoje umove i ubile, u sebi, svaku želju za novim znanjem i saznanjem. Danas, žene olako postaju '' uspešne'' , a ne shvataju kolike su gubitnice. Ženska istorija se ne piše od juče. Nismo se mi, žene 21. veka, izborile za naša prava. Nisu ni muškarci bili ti koji su žrtvovali svoje živote kako bismo mi, današnje '' super'' žene mislile, uglavnom, o tome da li nam se cipela slaže sa torbom ili torba sa cipelom! Izborile su se one. Naše prethodnice. Slavne i čuvene žene koje su večne i kojima treba da se divimo! Ja im se divim, zaista. I slavim ih. I zahvalna sam im. Pa ne slavimo 8. mart zato što nam je neko rekao da je to neki praznik, već zato što je to Dan žena! Dan ženske pobede! Nije feminizam nastao iz hira. Nastao je iz nezadovoljstva, nemogućnosti i podređenosti ženskog roda. Nije nastao radi profita, kapitala ili nekog trećeg, materijalnog, interesa. Nastao je radi ostvarenja opšteg interesa. Radi društvenog boljitka i pokušaja da se kritikom postojećeg a lošeg stvori nešto novo a bolje. Feminizam doživljavam kao kritiku patrijarhata koji je i više nego surov. Nisam inferiorna i ne osećam se inferiornom. I sigurna sam da se još milion žena sveta tako oseća. Verujem da žene mogu da učine društvo boljim. Verujem da je njihova percepcija, svakako, suptilnija ali i iskrenija. Verujem da bi svet bio mirniji kada bismo mi njime vladale. Ljudi se dele na dobre i loše a rekla bih da se danas dele na muškarce i žene. To mora da se iskoreni. Politika ravnopravnosti treba da se vodi dosledno, principijelno uz neprekidno podizanje svesti o tome da je masovna emnacipacija žena nužna i neophodna.
M.M.

U svakoj šali pola istine

http://www.njuz.net/milutin-mrkonjic-strajkuje-gladu-do-zavrsetka-koridora-10/

http://www.blic.rs/Strip/1116/Marko-Somborac

Neko želi da gladuje a neko je gladan po default-u

Srbija je sve samo nije socijalna država. Brojka od 700. 000 gladnih, definitivno ide u prilog tome. Ako na ovu cifru dodamo još 60. 000 nezaposlenih, a od toga 54% žena, mi se moramo pitati gde to živimo i kako, uopšte, živimo? Postoje tu neki programi, strategijice za suzbijanje ove nedaće, ali ne bih rekla da je išta od toga produktivno. Umesto da se broj smanjuje, dešava se suprotno. Ovaj odbija hranu iz hira a ovi ljudi gladuju po default- u. Na sve to, država ćuti. Misli da će utoliti glad ulaskom u EU. Izgleda da je ta EU naše svetlo na kraju tunela. Od čega li se daje socijalna pomoć? Mislim, kakva li je to pomoć? Prva pomoć, rekla bih. A sutra? Sutra je novi dan. Parola: '' Snađi se! ''
Je li to naše društvo neguje istinski liberalizam i individualizam i tezu da je svako odgovaran za sebe, svoj život i svoju sudbinu? Ne predlažem ja državu tutora već socijalno odgovornu državu i državu koja ima efikasnu strategiju za suzbijanja siromaštva i nezaposlenosti. Pitam se, je li i ovo boljka kapitalizma kojoj niko ne može ništa? Mnogo sredstava ide u nepoznate tokove, mnogo se troši gde ne treba, pa se stoga i štedi na već ušteđenom. Gde je sada onih 2% bogatih? Onih koji sebi mogu sve da priušte?
Kako bi bilo da se oni malo više poreski opterete, da im se malo uzme i da se da onima koji nemaju ništa? Pa zar ova socijalna disproporcionalnost i nejednakost ima ikakvog smisla? Kako će siromašni da dobiju svoje? Kako oni da štrajkuju? Nikako. Izbora nemaju. Ostaje im jedino da čekaju odgovor države ili njenu želju da ove postojeće '' socijalne'' mere uozbilji i konkretizuje. Srećom, imamo narodne kuhinje. Imaju ih i Fracuzi. Pa nismo izmislili toplu vodu. Nije to rešenje. Ne smanjujemo broj siromašnih tako što im dajemo besplatnu hranu i piće. Kako da im se obezbede stalni i solidni izvori prihoda? Pa mora da se radi. Ali gde i kako? Kako kada je na birou rada više od 700. 000 ljudi? Je l' treba još da čekamo strane investicije i otvaranje novih radnih mesta? Je l' i ovo zavisi od naših evropskih integracija? Ministar Ljajić samo otužno klima glavom. Čovek ne krije istinu. Pošteno. I sam se čudi kako i zašto, ali odgovor i njemu na um ne pada.
M.M.

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=04&dd=20&nav_id=507316

Ekspanzija hakera Srbije

Svaka sledeća priča, logično, mora da se nadovezuje na prethodnu. Nije svuda tako ali, ovde kod nas, jeste. Jučerašnja glavna vest je bila- nestabilno zdravstveno stanje našega Tome. Danas, što se tih cirkuzanata tiče, je u žiži javnosti '' krađa'' Tominih labaratorijskih nalaza. Stoga i rekoh '' Ekspanzija hakera Srbije. ''
Pominje se i '' upad'' na sajtove vladajućih stranaka i stranke Čedomira Jovanovića. Ipak, on je neizbežan u svim tim '' prljavim'' akcijama. Labilan je, pretpostavljam, od kada je Vesna Pešić demonstrativno napustila stranku, tačnije, dala ostavku. Jadan mali Čeda. Ni hakeri ne mogu da ga poštede. Na udaru je konstantno. Čujem da su se sinoć organizovali neki protesti, slabijeg  intenziteta. Pominju se neki ljudi koji viču, pište, šište i traže nešto. Bune se protiv sistema, Tadića i bojkotuju red zbog lošeg zdrvastvenog stanja Sv. Tome. Hakeri prete. To me plaši. Prete da neće prestati sa napadima i upadima na sajtove sve dok čika Boris ne raspiše izbore. Da li će uspeti ova opaka inicijativa jednog dela opozicije? Pa, rekla bih, šanse su 50:50. Videćemo. Na nama je da čekamo. Čekajući se nećemo dosađivati jer su tu naši cirkuzanti, naoštreni 24h da nas zabavljaju. Hvala im na tome. Oduševio me je gospodin Vučić. On mene a hakeri njega. Poziva ih na ručak. Kaže da mu se jave jer želi da ih počasti. Galantno. Samo neka trpeza bude bogata i stvar je rešena. Mada, bojim se da se ne prejedu. Ne bi valjalo.
Nisam znala da posedujemo ovoliki revolucionarni potencijal i da smo ovako dobro '' naoružani'' logističarima i operativcima. Izvrsna akcija. Aktivirani svi i sve, na svim poljima. Bravo za nas! Jedino što ne ide u prilog ex radikalima jeste kritika našega Patrijarha. Čovek je jasno stavio do znanja da nije hrišćanski to što Tomica čini. Sadašnje naprednjake je  šokirala ova konstatacija Patrijarha, jer su decenijama računali na podršku SPC. Pa, momci ne traje sve večno. Ne ide to tako. Slušajte Patrijarha, budite dobri, umirite hakere, privedite kraju ovu tragediju i smislite nešto konkretnije i efikasnije čime biste mogli da demolirate ovu kleptokratiju. Ili, pak, brat na brata ne može?!
M.M.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/248911/I-mi-hocemo-kao-Ceca

Ko je ' ođe lud a ko normalan?!

Zaista se pitam: '' Ko je ' ođe lud a ko normalan?! '' Da li su ludi oni što se igraju s' nama ili smo ludi mi što pristajemo na ove igre bez granica?! Verovatno smo ludi svi.
Svakodnevno smo u prilici da čujemo i vidimo sve i svašta. Tu cenzure nema. Istinska demokratija. Sve što ne valja kod nas cveta i funkcioniše, perfektno. Principi su nepostojeći, moral je odavno ispario ( ako je uopše ikada i postojao) , politika, polako ali sigurno, postaje najomraženija profesija a mi što se njome, kao naukom bavimo, ili što je na bilo koji način trpimo i živimo, sasvim sigurno gubimo svaku nadu da je sutra novi dan. Države i njene institucije nam, rekla bih direktno, šalju kojekave poruke, koje nimalo nisu optimistične. Ukradi milione, vrati milion, pristani ili moli za kućni pritvor i dosije se briše. Mislim, nisu svi privilegovani. Da se razumemo, jedan je kum Ivica! Ma... Ministarstvo pravde i policije više ne treba ni da postoje. Nisu neophodni, jer se sve internim dogovorom može rešiti. Kakve institucije, kakva pravna država! Šta će nama to?! Pevačica je bila verna kumstvu pa je stoga i razmena usluga uspešno obavljena.
Neverni Toma je problematičan. Nije bio dobar i veran kum, pa stoga mora i da plati ceh. Želi da štrajkuje?! Štrajkovao je?! Završio je u bolnici?! Ma... Posustao je brzo. Nije im trebalo mnogo vremena da ga '' nateraju'' da primi infuziju i povrati snagu. Pa ne može polumrtav ić' u napad na živahne i čile žutaće. Boris Tadić je nikada lepši i jači. Mora Tomislav vitaminima da se podmiri, inače... Ništa od prevremenih izbora. Kakva španska serija u režiji srpske javnosti i pojedinih političkih aktera. Prava melodrama. Pitam se, samo, do kada će sve ovo da traje? Hoće li kao i sve, u miloj nam zemlji, da bude aktuelno nekoliko dana i onda da se sve, opet, vrati na svoje mesto? Treba li nam ova havarija, uopšte? Ima li narod više snage, nerava i razumevanja za ispade, ovoga tipa? Pa za koga će ovaj, jadni, narod da glasa sve i da dođe do '' Tominih'' izbora? Ma koji god izbori da se raspišu, sasvim je svejedno. Građani će apstinirati. Nemaju oni kome glas da daju. Ni opozicija nije ono što je nekada bila. I ona kada bi postala pozicija činila bi isto.
Ponekad pomislim da bi naše društvo uređenije bilo a država efikasnija, kada bismo imali onaj ozloglašeni jednopartizam i neprikosnoveni autoritet oličen u jednom čoveku. Druže Tito, gde si?!
M.M.

Minjino viđenje martovskih, svetskih a naših, previranja

Hitler nikada nije veličao demokratiju. Naprotiv. Potisnuo je svaki njen oblik. Marginalizovao je sve vrste posredničkih institucija. Izbora nije bilo. Parlamentarizma, takođe. Postojao je samo on, njegova partija i ekspanzionistička politika. I krenuo je u rat, 1939. godine, kako bi osvojio svet. Želeo je nemoguće i mislio je da će uspeti. Međutim, 1944. godine je izvršio samoubistvo. Zatim, Nemačka je kapitulirala. Pobedili smo mi. I saveznici. Izborili smo protiv fašizma i dali smo slobodu narodu. A jesmo li dali slobodu narodu?! U ime čije slobode ovi, danas, '' rečavaju'' unutrašja pitanja jedne države?! U ime kog naroda i u ime čijih interesa?! Hitlera je podržavalo i u njega je verovalo milion nacista širom sveta, a ko podržava i ko veruje u ove '' pacifiste '' ?! Hitler je vodio rat za sebe i za '' arijevsku'' rasu, a za koga ovi, trenutno, rat vode?! Za demokratiju, očigledno. Al' za, rekla bih, Hitlerovu demokratiju. Tačnije, ni za šta i ni zbog čega. Baš tako. Ni za šta i ni zbog čega.
Plaši li se svet Islama?! Možda je Zapad započeo sveti rat?! Pf. Mislim da bismo pre podneli i preživeli đžihad n'o svete ratove s' zapadne strane. Suroviji su i licemerniji od ovih, s' Istoka. Ipak se Zapadnjaci bore pod okriljem demokratije.
Šta je sa velikim, prijateljskim, državama Rusijom, Kinom, Indijom?! Gde li su one, odjednom, nestale?! Ili su, pak, više za onu frazicu: '' Ćutanje je zlato! '' Prihvatili smo da je za nas, male, nužno da ćutimo ali zaista treba da nas brine kada i veliki zaćute. Hm. Klasicne političke kupoprodaje!
Sta ćemo s' Japanom?! I njega je preteška muka zadesila. Uf, ta bivša fašistička zemlja. Opaka je vazda bila. Nimalo naivna. Poigrala se priroda sa njom. Tužno. Opet je ceh platio, bezazleni, narod. Nego, čujem da se i ona, na kratko, motala oko libijskog problema!? Zanimljivo. Odakle li crpi sav taj elan, političku volju i snagu, pored abnormalnog broja svih onih žrtava, neizmerne ekonomske štete i katastrofe i radioaktivnih zezancija?! Nije to lepo s' Japanove strane. Mada, ko zna, možda za uzvrat i dobije koju paru za sanaciju. Verovatno u tom grmu leži zec.
Sta ćemo sa Srbijom?! Pretpostavljam ništa. Kao ni proteklih decenija. Nigde, ništa i niko. Kažu da budale ćute a pametni vladaju. Kod nas obrnuto. Pametni ćute a budaletine vladaju. To vam je otrov demokratije. Tiranija bezumne gomiletine. Svi bi gore, na vrh, a ne mogu ni sredine da se domognu. Grehota. Mrzimo Slobu, velicamo Đinđića. Volimo vođe, pa to ti je. Prošlost nam je večita inspiracija. Volimo da se osvrćemo i okrećemo za sobom. A čim korak napravimo napred, obavezno se dva vratimo unazad. U svakom slučaju, ne mrdamo. Tu smo, 'đe smo. Mada, verni smo. Kao psi. Blago našem gazdi. On okom a mi skokom. Ali, prioritet su nam evroatlanske integracije, a cilj opravdava sredstvo. Ući ćemo u EU i slavićemo taj dan kao što su nekada, u Titovoj Jugoslaviji, slavili 29. novembar, Dan Republike. A doći će i taj dan. Jednom. Bojim se, nikada. Mada, ako upotpunimo ovu saradnju sa Hagom ima šansi, kad vam DS kaze! Sve smo odradili, ostalo, kak' treba. Država nam je uređena, sve funkcioniše. Zdravstvo, pravosuđe, prosveta, ma sve. Jedino još niko ne zna ko je ubio Premijera, tj. nejasna nam je tzv. politička pozadina. Sumnjaju oni na pojedine ali mi čekamo Tužioca, Boga oca, da prozove i pozove one koje misli da treba.
Uf, a šta ćemo da radimo kad se Vojislav Šešelj vrati iz Haškog tribunala?! Predsednica Fonda za humanitarno pravo, smela Nataša Kandić, daje često neke prognoze. Kaže žena, meseci su u pitanju. A Šeško će iz zatvora, pravac, na informativni razgovor. I on se dovodi u vezu sa tom političkom pozadinom. Petljao je, iako ima alibi. Sve je obavio putem posrednika. Vučića i Nikolića . One dvojice, umerenih Evropejaca sto su se do, juče, kleli u Karađžića i Mladića. N'o dobro. Vremena se menjaju, što ne bi mogli i ljudi. Iako za Ivicu Dačića, cenjenog ministra i Cecinog kuma, kažu da : '' Vuk dlaku menja a ćud nikada'' , to ne znači da vukovi, stvarno, nisu promenili po koju dlačicu. A i to političko pomirenje između SPS-a i DS-a, pa zar nam to ne govori koliko žuti vole da opraštaju a crveni da se kaju?!
Brine me mnogo što šta u zemlji Srbiji. Brine me i Svet, baš. Guše me. Dosadni su. Nezanimljivi. Surovi i morbidni. Ali, i pored svega toga, ne osećam se kao rob. Živim svoju slobodu. Mislim svojom glavom. Posedujem kritičko mišljenje. Ne zavisim od njih. Uzoran sam građanin. Čovek sam sveta, kosmopolita. Mogu da biram i umem da biram. Ne plašim se sebe i mirno spavam. Istinski volim svoju zemlju. Ne kradem. I ne lažem. I mi, ovakvi, mi smo Srbija i mi smo svet. Mi smo pametni koji progovaraju, a oni su budale koje će da zaćute!