Crna Goro, majko naša!

Ni 24h nisu prošla, ali kao što se tvrdilo još juče Đuka ( Milo Đ, nego mu ja tako tepam) je opet ubrao najviše glasova. Polazeći od toga da je Crna Gora, kako oni tvrde, jedna demokratska i slobodna država ja neću ulaziti u to kako je gospodin napucao 40 i kusur % od ukupnog broja glasova.
Zadivljujuće je to da je demokratska opozicija, koja je oformljena negde u maju ove godine i za koju tvrdim da je crnogorski DO(S), osvojila popriličan broj glasova. To je, po mom mišljenju, naznaka da je i Crna Gora željna korenitih promena, pa makar one bile prividne i sastojale se u osnovnom načelu demokratije- da vlast postane opozcija, a opozicija vlast. Ova mučena Srbija je bar pokazala da je to moguće. Kakvi god bili ovi današnji srpski vladari ( nisam previše optimistična, ali videćemo), narod je na parlamentarnim izborima rekao da je vreme za promenu. To poštujem. To je učenje demokratije i sticanje demokratske zrelosti. Ako neko vlada našim životima deceniju, ili dve, a pritom nama nikako bolje nije, ni u jednom polju naših života, onda se ta pozicija ozbiljno dovodi u pitanje i lagano gubi svoj kredibilitet. Kada se dogodio 5. oktobar svi su gromoglasno slavili pobedu. Kada se dogodi tzv. Arapsko proleće, većina slavi pobedu slobode i demokratije nad islamskim totalitarizmom. Kada Čavez ponovo pobedi na izborima u Venecueli, većina sveta se buni i sumnja u demokratičnost njegove dugogodišnje vladavine, jer decenijska vladavina od strane jednog čoveka nije demokratija. Ali, kada i nakon 15 godina, Milo Đukanović, inače zvani Đuka, opet pobedi na izborima, Zapad ćuti, aplaudira i ne sumnja u demokratičnost niti izbora, niti vlasti koja iz tih izbora proizilazi. Ako je narod gladan, ako je društvo krimogeno i korumpirano, i ako jedan čovek svu vlast ( i u državi i u društvu) drži u svojim rukama, onda ne shvatam šta još treba da se desi da bi neko tamo, ko se oglašava uvek kao ljubitelj demokratije, reagovao?! Ako je jedan čovek  sinonim za svu ekonomsku i političku moć države u kojoj vlada, onda je sasvim jasno da građani takve države jesu sve, samo nisu slobodni.
Ne želim da sumnjam u ispravnost izbora. Želim da sumnjam u narod, jer je on nosilac demokratije. Narod bi trebao da vlada. Stoga, Gora Crna nije demokratska zemlja! U toj zemlji ne vlada narod. Neka mi oproste i oni koji su za Đukinu predizbornu koaliciju, glasali iz srca, ali ja moram da im kažem da sumnjam u njih i njihovu demokratsku svest. Nisu oni glasali za sebe, niti za programe tih partija koje tu koaliciju čine ( jer sa programima nisu ni upoznati) , već su glasali za interese malog broja ljudi za koje narod predstavlja isključivo jednu razjarenu masu, koju treba kontrolisati i govoriti joj bajke. Glasali su za karikature i oligarhe koji spokojno žive svoje nerealne i bogate živote. Ljudi ponekad ne vide, niti čuju. Ljudi ne znaju i ne žele da znaju. Što ne daje rezultate danas, neće ni sutra. Što nije davalo rezultate ni juče, neće nikada.
Nije crnogorski narod još uvek spreman na svoj 5. oktobar, ali verujem da će Đuka izgoreti pre nego što se zapali ponovo, i da će mala ali poštena i istorijski moćna Gora Crna uspeti da živi slobodarski i demokratski. Do tada, Njegoše, ne prevrći se. Pričekaj! I tvoj će narod ponovo da se rodi!


Ovoga puta želim da napišem svoje ime. Ta sam, Minja.