Napad Broza na Lovćen

Nisu me terali niti su me učili da budem ono što nisam i ono što, istorijski gledano, ne mogu bit' . Rodila sam se krajem osamdesetih. One godine kada je sasvim očigledno bilo kuda idemo. Na put bez povratka. Odrastala sam u nekoliko različitih država. Odrastala sam u poremećenom i rasutom društvu. Konfuznom, pogubljenom i raspadnutom društvu. Odrastala sam u kvazi državama, koje su svoje nazive menjale, kako vetar duva, a koje su suštinski ostajale iste. Isto sranje, samo drugo pakovanje. Odrastala sam na relaciji nacionalizam- komunizam, tačnije, socijalizam. Odgajali su me kao kosmopolitkinju, a postala sam liberalna patriotkinja, i velika antikomunistkinja. I, ostala sam kosmopolitkinja. Mada, još sam veća antikomunistkinja, danas, nego što sam to bila, npr, juče. Odrastala sam izvan patrijarhata, i veći deo svog detinjstva sam provela unutar matrijarhata. I, ostala sam neposlusna patrijarhatu. Ostala sam dosledna svom idealu. Ostala sam principijelna. Bar onoliko koliko je to bilo moguće u ovom nedoslednom i neukom društvu. U ovom sranju, da prostite.
Crkva mi je strana. U Boga ne verujem. Ali, svaku religiju sveta poštujem. Pa, donekle, je možda i ateizacija društva jedino što je dobro, po mom mišljenju, doneo taj Titov komunizam. Međutim, u toj njegovoj neprirodnoj tvorevini i u tom njegovom veštačkom jedinstvu ateizam nije doneo boljitak. Naprotiv. Jačao je impulse šovinizma i međunacionlane mržnje. Nisu svi bili jednaki. Silom jednakost nije moguće uspostaviti. Jer gde represije ima, tu jednakosti nema. Ta ideologija je kršila prava ljudi da budu ostavljeni na miru. Vaš privatni život je bio u rukama javnosti. Svaki vaš korak je bio praćen, a pogrešan kažnjavan.
Mada, živelo se dobro. Naravno. Ali, živeli su dobro samo oni koji su živeli po pravilima Partije i ideologije. Svega je bilo u izobilju, sem slobode. I, ko to porekne, taj pameti nema. Ko to porekne taj kritičkog mišljenja nema, niti sposobnosti da misli sopstvenom glavom. Nisu ljudi živeli tada u spokoju, već u prividu. Nažalost. Majstor se petljao svuda. I, kultura je bila podvrgnuta njegovim političkim imperativima. A, to mu nikada neću oprostiti. Oskrnavio je Lovćen. Oskrnavio je testament jednog od najvećih velikana, ovih prostora. Srušio je poslednju želju Vladike Njegoša, radi sopstvenog kompleksa i negranja svega što sa crkvom veze ima. HALO! Je li Lovćen bio žrtva komunjarske getoizacije, zato što je predstavljao opasnost po smrdljivu ideologiju, koja je negirala sve što je drugačije?! Ili je, pak, problem bio u tome što se ovde govorilo o duhovnom vladaru pravoslavne Crne Gore?! Svi ste bili, šatro, jednaki a sam je Broz, kao vrhovni propovednik bratsva i jedinstva, favorizovao jedne a antipatisao druge! Ma ne govorim ja o srpstvu niti se srpstvom dičim. Ja govorim o čoveku koji je i pre nepsimenog Broza, i to još tokom 19. veka, propagirao ujedinjenje Slovena! Ja govorim, sa ponosom, o čoveku koji egzistira van vremena i prostora. Ja govorim o poslednjem duhovnom vladaru Crne Gore. Ja , ljutito, govorim svima onima koji imaju smelosti i nimalo obraza da skrnave njegov lik i delo. Govorim, s' ljubavlju, o Srbinu, Crnogorcu i Jugoslovenu. Govorim o jedinstvenom i neponovljivom poeti. Govorim o neprikosnovenom umu Petra II Petrovića Njegoša.
Tih 70- ih 20. veka, taj Broz je zajedno sa svojim komunjarskim umetnikom, nekim tamo Meštrovićem, srušio crkvu Vladike Njegoša, koju je on sam sagradio, još dva veka ranije. Srušio je potonju želju mog poete i sagradio onaj ledeni i nenadahnuti mauzolej. Srušila je komunjara produkt ideje ali nije ideju. Jer, ideja je besmrtna. Da, baš ja- kosmopolitkinja, patriotkinja i liberalka, verujem u smrtnost komunjarskih poriva i u besmrtnost lika i dela jednog od najvećih, svih vremena. I, ne brini Vladiko, crn mu je obraz pred ljudima.


M. M.