U ćeliji KP doma " Spuž ", Lauševićev prijatelj i zatvorski kolega je izustio taj, sada već milioniti put ponovljeni, naslov : '' Godina prođe, dan nikad! "Baš tako. Godine lete. A, dani traju čitavu večnost. Mada, ja tu Nikolinu poruku shvatam kao prolaznu i brzu godinu zatvora, neprolazan i predug dan zatvora, i isto tako nepodnošljiv i večiti dan zločina, dan učinjenog " dela" .
Kakve su to knjige, od više stotina stranica, koje pročitate, u jednom dahu?! U mom slučaju to su knjige: " Dete sreće" o sećanju dečaka (mnogo kasnije sudije Međunarodnog krivičnog suda) , koji je preživeo Aušvic, i knjiga gospodina Žarka Lauševića, čoveka i velikog glumca koji propovedom, o plaćanju svog greha, preispituje sebe samog.
Dete sreće je preživelo nagrotesknije razdoblje svetske istorije. Izbeglo je gasnu komoru i krematorijum. To dete je jednom odraslo i postalo je veliki borac za ljudska prava. Svesno je mimoišlo krug mržnje i zločina, ne mrzeći narod, u čije ime je ubijeno više miliona ljudi. Dete je oprostilo. Ono je oprostilo genocid.
Bila sam nekoliko dana pod utiskom te priče ( i još uvek sam), o malom jevrejskom detetu čije je detinjstvo bilo surovo. Pročitajte knjigu i mislite o tome. Naučite ponešto. Bićete bolji i zahvalniji ljudi. Zasigurno.
Pre nekih pola sata pročitala sam i poslednju stranicu knjige gospodina Lauševića, koju sam pre svega nekoliko sati i dobila na ruke. Pauzu sam napravila samo da bih večerala. Nisam, jednostavno, mogla da je ispustim, ni na tren. Morala sam odma' da je dovršim. Svaka rečenica, koju sam čitala, vapila je za sledećom. Poneke sam čitala i po nekoliko puta. Čovek je filozof, razumite. Što je Njegoš bio 800- ih, to je, bar za me' , Laušević u 2000- im.
Pamtim ga kao glumca. On je moja vizija junaka. Moja vizija mističnog junaka, Miloša (K) Obilića. Muratov ubica. Čovek od reči. To je, za me' , bio i ostao.
Svi smo mi nekakve sudije. Uvek sudimo svima, a nikada sebi. Za tuđe smo grehe eksperti i veliki poznavaoci morala. Tuđe je uvek ogavno i nedopustivo, a naše je vazda besprekorno. Nikada moral, svoj, nismo doveli u pitanje. Nikada sebe testu etike nismo podvrgnuli. Pa, hajde, recite mi kada ste se poslednji put preispitali?! Kada ste poslednji put napravili retrospektivu vaše ličnosti i vašeg dela?! A, grešili ste. I, grešite. Svakodnevno. Možda niste ubili iz nehata, samoodbrane ili namene, ali ste svakako zločinci. Bar u onom moralnom smislu. Jer etika pod pojom " zločin " može podrazumevati mnogo toga.
Ne možemo uvek i svuda poći od sebe. Nekada ne znamo što bismo i kako bismo učinili da smo na tuđem mestu. Ne poznajemo sve svoje pragove i granice. Možda ćemo ih upoznati, jednom, a možda nećemo, nikada.
Dirnuta sam. Ne samo naratorskim darom ovoga glumca. Dirnuta sam njegovom pričom. Dirnuta sam pričom svakog Žarka, jer verujem da Žarkovih priča ima mnogo. Međutim, samo je priča ovog našeg Žarka ispričana gromoglasno i " osuđena javno". Jer kako i sam piše, parafraziraću, zločini njegovih zatvorskih kolega će se zaboraviti i nekao oprostiti, dok će se njegov oživeti svakoga puta kada gledalac pogleda neki njegov film ili pročita njegovo ime. I čuće se, verovatno, ta ubitačna opaska: " Ubico! "
Očarana sam njegovim blistavim umom i filozofskim pogledom na život i to Vreme, " Veliko Vreme" . " Vreme je majstorsko rešeto. " Tačnije, kako to Žarko reče: " Zatvor je majstorsko rešeto. " Da, baš to. Pitanje vremena. Vremena " pre" i vremena " posle" . Neverovatno. U jednom danu si i nevin i kriv. A, uvek si ti- TI. Ma gde god bio, što god uradio. Bio bez slobode ili sa slobodom, ti si TI. Sam sa sobom. Ili sam sa sobom, al' bez sebe. To su te krize identiteta. Koje svakoga zadese, samo u različitim okolnostima. I, nekom je vreme, doista, vreme, a nekom je vreme- zatvor. U, svakom slučaju rešeto je rešeto. Šiba te i ne pita.
Slobodan, kaže, neće biti nkada. Ili: " Ne mogu oni mene kazniti, koliko ja mogu da robijam! "
Preispitivao je sebe. Tražio je izlaz. Ali izlaz iz sebe nije pronašao. Niti će ikada. Ali, nije ni pobegao od sebe. Jer je to praktično a i, čini mi se, teoretski nemoguće. Nije ni trebalo to da pokušava. Svuda pođi ali sebi dođi. Dođi sebi i pogledaj sebe. I spolja i iznutra. Ogledalo u zatvoru nije bilo dostupno. Bilo je sveske, koju mu je Branka, sa olovkom donela nekog četvrtka, dana za posete. Tu se pogledao, ogledao i, u potpunosti, sa sobom susreo. I, čini mi se, junački pomirio.
Flertovao je sa ružama, ubranim u Krugu, nadmudrivao se sa upornim pacovima, komarcima, muvama i odvratnim " šuškavim" bubašvabama. Pravio je " zapadne" sveće i pisao. Borio se sa zatvorom. Borio se sa vremenom: " Vreme brže prolazi kad pišeš, nego kad sanjaš. "
Misli su mi nestašne. Čuvam ih. Za neki sledeći put. Ovo su, ipak, prvi utisci. Sveži. Isuviše. Čekam nastavak. Čekam početak II dela. Verovatno ću vapiti i za trećim. Verovatno ću želeti da bude ono:
" Priči nikad kraja! " , jer kraja nema.
I, pitam se, sada što je to sreća?! Kao odgovor na ovu zagonetku dajem završetak, ovog dela mog pričanja priče, s' mišlju svog voljenog, a i Žarkovog potajnog, idejnog i filozofskog, mentora, Petra II P. Njegoša:
" Čovjeku je sreća nepoznata,
Prava sreća za kom vječno trči,
on joj ne zna mjere ni granice.
Što se više k' vrhu slave penje
To je viši sreće neprijatelj.. "
M. M.
