„Човек је рођен слободан, али ипак је увек у оковима“ – Речи су једног великог мислиоца, просветитеља. Човек и јесте увек у оковима, како онима које сам себи намеће својим начелима и принципима, тако и целокупним личним системом вредности. Ту су и окови које нам намеће наш унутрашњи страх. Страх од осуде, страх од одбацивања, страх од изложености. До човека је да се сам избори са собом и са границама слободе које, у крајњој истанци, сам себи поставља. Да научи докле сме, а докле не сме ићи. Кажу нам да смо слободни. Међутим, слобода нам је ограничена. Она мора бити ограничена! Ограничена зарад слободе нашег ближњег. Зарад слободе појединца који на ту исту слободу има право. Зашто би се ограничавала нечија слобода ако се априори крене од става да један човек неће другом нанети штету уживајући у својој сопственој слободи? Уколико човек живи потпуно слободно, без икаквих спољашњих ограничења, ослањајући се искључиво на оне границе које је сам себи поставио изнутра, да ли ће доћи до штете? У неком идеалном свету, не би било никаквог проблема. Искусили бисмо савршену слободу, а притом никога у томе не бисмо оштетили. Међутим, проблем лежи у систему вредности који је другачији код сваког појединца. Шта ако неко нема систем вредности, ако је спреман на све како би дошао до одређене користи? Ако је спреман да повреди другог појединца и да му ускрати основна права (на живот, тело....) које су нам свима гарантована од рођења? Управо је због оваквих појединаца свачија слобода ограничена од споља. Не сме се ризиковати!
Не слажем се са онима који кажу да слобода не постоји, да смо сви робови система, да се нама вечито управља. Свако је, донекле бар, кројач сопствене судбине. Иако постоји безброј ствари које не бирамо, тешке околности на које смо натерани да се навикнемо и ситуације којима се морамо прилагодити, наш (не)морални кодекс остаје ствар нашег избора. Од малих ногу нас уче константно како је погрешно убијати, красти, лагати, пожелети туђе, варати итд... Неки су постављени у ситуацију да о томе нису учени од малих ногу. Али, независно од васпитања, одрастајући, човек постаје свестан окружења у којем се налази и постаје самосталан, почиње да доноси сопствене одлуке и изборе, тачније гради сопствени морални кодекс на основу ког слободно дела у границама које су, за сваког од нас, наметнуте од споља,а можда и изван тих граница. Ми смо ти који доносима кључну, пресудну одлуку.
Не слажем се са онима који кажу да слобода не постоји, да смо сви робови система, да се нама вечито управља. Свако је, донекле бар, кројач сопствене судбине. Иако постоји безброј ствари које не бирамо, тешке околности на које смо натерани да се навикнемо и ситуације којима се морамо прилагодити, наш (не)морални кодекс остаје ствар нашег избора. Од малих ногу нас уче константно како је погрешно убијати, красти, лагати, пожелети туђе, варати итд... Неки су постављени у ситуацију да о томе нису учени од малих ногу. Али, независно од васпитања, одрастајући, човек постаје свестан окружења у којем се налази и постаје самосталан, почиње да доноси сопствене одлуке и изборе, тачније гради сопствени морални кодекс на основу ког слободно дела у границама које су, за сваког од нас, наметнуте од споља,а можда и изван тих граница. Ми смо ти који доносима кључну, пресудну одлуку.
Слобода се у данашње време доводи у блиску, нераскидиву везу са демократијом. Свако демократско друштво мора априори бити слободно друштво, друштво у којем су свим појединцима гарантована основна права и слободе. Од најосновнијег права на живот, преко политичких и грађанских права, слободе мисли, изражавања, говора итд... Свако МОРА имати право да мисли својом главом, без непосредне контроле „Великог брата“, да износи своја мишљења без страха у јавност, да слободно изражава своју веру, да се слободно декларише као верник, агностик, атеиста итд... А све то у циљу даљег напредовања друштва и цивилизације,како је то мудро закључио велики Џон Стјуарт Мил. Колико год да је нека мисао погрешна, она је и као таква корисна. Корисна јер доприноси тзв. великој слици. Као и свака мисао. Доприноси новим спознајама истине. Она је корисна управо јер ће се њеним побијањем доказати и аргументовати ваљаност праве истине. Међутим, многи тврде да је истина заправо релативна, да постоји много истина и да се не може направити разлика између „моје“ и „твоје“ или „његове“ истине. Ако бисмо се сви придржавали истог моралног кодекса око којег постоји општи друштвени консензус, онда бисмо можда и направили корак ка правој истини и сазнању, оној врсти науке која води напретку, свеопштем развоју и даљој еволуцији. Како би се то остварило, основни предуслов јесте СЛОБОДА, као нужна и самодовољна.
Да ли смо ми слободни у изношењу свега горе поменутог? Наравно да нисмо. На страни корумпиране државе, која представља прву и основну кочницу истинског развоја појединца, под руку са њом корача и корумпирано друштво у којем ми данас живимо. Корумпирано тоталитарним појединцима и тоталитарним особинама које се налазе унутар свих живих људи. Поставља се питање да ли је друштво створило таквог појединца, подлежног најнижим страстима које могу одвести у декаденцију, или је човек такав по природи? Све можемо, али природу да мењамо не можемо. Наравно, ако је у питању екосистем и природа која нас све окружује, човек се истински труди већ деценијама да је промени, да је прилагоди себи и тиме унакази. У прилог свему овоме сведоче катастрофалне и, до скора, непојмљиве последице кроз које свет пролази, као резултат рата против свемоћне природе. Рата у којем је човеку, изгледа, суђено да буде вечити губитник. Међутим, са друге стране тврдимо да је наша унутрашња природа непроменљива. Врло прикладно! Ја бих то назвала врхунцем лицемерја. А шта ли је друго друштво него скуп појединаца? А шта ли је то држава? Свемоћни Левијатан? Ко њоме управља? Марсовци или људи? Не, ми нисмо слободни. Делимо се свакодневно међу собом, на основу идеолошке, политичке, верске, полне... па до навијачке припадности. Поделе могу бити корисне, ако не воде декаденцији сваке појединачне унутрашње вредности, мржњи, омаловажавању, насиљу. А да се не лажемо, велика већина подела у нашем друштву данас управо томе и воде као коначном циљу ка еволуцији! Како ли те гледају острашћени верници ако се усудиш да кажеш да си атеиста? Па ти си безбожник, теби је место на маргинама нашег друштва! А како ли те гледају они велики либерали, мондијалисти и космополите, она самопрокламована интелектуална елита ако имаш потребу да се прекрстиш пред црквом и Богом у којег верујеш? Смеју ти се јер си „сељак“ и „задрти традиоционалиста“ коме је место у 15. веку? Па има ли то смисла? Где је ту слобода, где је ту поштовање? Па нигде! Ни са једне ни са друге стране! Колико је само примера (безброј). Овај му дође као школски. Зар се не залажу сви једногласно за демократију и демократско друштво? А са друге стране, тоталитарно одређују и расуђују о томе шта је исправно, морално, смешно, задрто, непојмљиво. Па то не иде заједно! Ко смо ми било коме да судимо за ставове о којима, у крајњој истанци, не знамо много тога? И како неко слободно да изажава своје мишљење и ставове у тако тоталитарном друштву? Испаде на крају, помало иронично, да су они који заговарају исконску демократију и слободу, поштовање људских права заправо највећи тоталитаристи. Хајде за почетак да се потрудимо да урушимо тај укорењени тоталитаризам па ћемо онда да рушимо и тоталитарну, корумпирану и мафијашку државу.
Да ли смо ми слободни у изношењу свега горе поменутог? Наравно да нисмо. На страни корумпиране државе, која представља прву и основну кочницу истинског развоја појединца, под руку са њом корача и корумпирано друштво у којем ми данас живимо. Корумпирано тоталитарним појединцима и тоталитарним особинама које се налазе унутар свих живих људи. Поставља се питање да ли је друштво створило таквог појединца, подлежног најнижим страстима које могу одвести у декаденцију, или је човек такав по природи? Све можемо, али природу да мењамо не можемо. Наравно, ако је у питању екосистем и природа која нас све окружује, човек се истински труди већ деценијама да је промени, да је прилагоди себи и тиме унакази. У прилог свему овоме сведоче катастрофалне и, до скора, непојмљиве последице кроз које свет пролази, као резултат рата против свемоћне природе. Рата у којем је човеку, изгледа, суђено да буде вечити губитник. Међутим, са друге стране тврдимо да је наша унутрашња природа непроменљива. Врло прикладно! Ја бих то назвала врхунцем лицемерја. А шта ли је друго друштво него скуп појединаца? А шта ли је то држава? Свемоћни Левијатан? Ко њоме управља? Марсовци или људи? Не, ми нисмо слободни. Делимо се свакодневно међу собом, на основу идеолошке, политичке, верске, полне... па до навијачке припадности. Поделе могу бити корисне, ако не воде декаденцији сваке појединачне унутрашње вредности, мржњи, омаловажавању, насиљу. А да се не лажемо, велика већина подела у нашем друштву данас управо томе и воде као коначном циљу ка еволуцији! Како ли те гледају острашћени верници ако се усудиш да кажеш да си атеиста? Па ти си безбожник, теби је место на маргинама нашег друштва! А како ли те гледају они велики либерали, мондијалисти и космополите, она самопрокламована интелектуална елита ако имаш потребу да се прекрстиш пред црквом и Богом у којег верујеш? Смеју ти се јер си „сељак“ и „задрти традиоционалиста“ коме је место у 15. веку? Па има ли то смисла? Где је ту слобода, где је ту поштовање? Па нигде! Ни са једне ни са друге стране! Колико је само примера (безброј). Овај му дође као школски. Зар се не залажу сви једногласно за демократију и демократско друштво? А са друге стране, тоталитарно одређују и расуђују о томе шта је исправно, морално, смешно, задрто, непојмљиво. Па то не иде заједно! Ко смо ми било коме да судимо за ставове о којима, у крајњој истанци, не знамо много тога? И како неко слободно да изажава своје мишљење и ставове у тако тоталитарном друштву? Испаде на крају, помало иронично, да су они који заговарају исконску демократију и слободу, поштовање људских права заправо највећи тоталитаристи. Хајде за почетак да се потрудимо да урушимо тај укорењени тоталитаризам па ћемо онда да рушимо и тоталитарну, корумпирану и мафијашку државу.
M.T.
Нема коментара:
Постави коментар