Srbija je sve samo nije socijalna država. Brojka od 700. 000 gladnih, definitivno ide u prilog tome. Ako na ovu cifru dodamo još 60. 000 nezaposlenih, a od toga 54% žena, mi se moramo pitati gde to živimo i kako, uopšte, živimo? Postoje tu neki programi, strategijice za suzbijanje ove nedaće, ali ne bih rekla da je išta od toga produktivno. Umesto da se broj smanjuje, dešava se suprotno. Ovaj odbija hranu iz hira a ovi ljudi gladuju po default- u. Na sve to, država ćuti. Misli da će utoliti glad ulaskom u EU. Izgleda da je ta EU naše svetlo na kraju tunela. Od čega li se daje socijalna pomoć? Mislim, kakva li je to pomoć? Prva pomoć, rekla bih. A sutra? Sutra je novi dan. Parola: '' Snađi se! ''
Je li to naše društvo neguje istinski liberalizam i individualizam i tezu da je svako odgovaran za sebe, svoj život i svoju sudbinu? Ne predlažem ja državu tutora već socijalno odgovornu državu i državu koja ima efikasnu strategiju za suzbijanja siromaštva i nezaposlenosti. Pitam se, je li i ovo boljka kapitalizma kojoj niko ne može ništa? Mnogo sredstava ide u nepoznate tokove, mnogo se troši gde ne treba, pa se stoga i štedi na već ušteđenom. Gde je sada onih 2% bogatih? Onih koji sebi mogu sve da priušte?
Kako bi bilo da se oni malo više poreski opterete, da im se malo uzme i da se da onima koji nemaju ništa? Pa zar ova socijalna disproporcionalnost i nejednakost ima ikakvog smisla? Kako će siromašni da dobiju svoje? Kako oni da štrajkuju? Nikako. Izbora nemaju. Ostaje im jedino da čekaju odgovor države ili njenu želju da ove postojeće '' socijalne'' mere uozbilji i konkretizuje. Srećom, imamo narodne kuhinje. Imaju ih i Fracuzi. Pa nismo izmislili toplu vodu. Nije to rešenje. Ne smanjujemo broj siromašnih tako što im dajemo besplatnu hranu i piće. Kako da im se obezbede stalni i solidni izvori prihoda? Pa mora da se radi. Ali gde i kako? Kako kada je na birou rada više od 700. 000 ljudi? Je l' treba još da čekamo strane investicije i otvaranje novih radnih mesta? Je l' i ovo zavisi od naših evropskih integracija? Ministar Ljajić samo otužno klima glavom. Čovek ne krije istinu. Pošteno. I sam se čudi kako i zašto, ali odgovor i njemu na um ne pada.
M.M.
Je li to naše društvo neguje istinski liberalizam i individualizam i tezu da je svako odgovaran za sebe, svoj život i svoju sudbinu? Ne predlažem ja državu tutora već socijalno odgovornu državu i državu koja ima efikasnu strategiju za suzbijanja siromaštva i nezaposlenosti. Pitam se, je li i ovo boljka kapitalizma kojoj niko ne može ništa? Mnogo sredstava ide u nepoznate tokove, mnogo se troši gde ne treba, pa se stoga i štedi na već ušteđenom. Gde je sada onih 2% bogatih? Onih koji sebi mogu sve da priušte?
Kako bi bilo da se oni malo više poreski opterete, da im se malo uzme i da se da onima koji nemaju ništa? Pa zar ova socijalna disproporcionalnost i nejednakost ima ikakvog smisla? Kako će siromašni da dobiju svoje? Kako oni da štrajkuju? Nikako. Izbora nemaju. Ostaje im jedino da čekaju odgovor države ili njenu želju da ove postojeće '' socijalne'' mere uozbilji i konkretizuje. Srećom, imamo narodne kuhinje. Imaju ih i Fracuzi. Pa nismo izmislili toplu vodu. Nije to rešenje. Ne smanjujemo broj siromašnih tako što im dajemo besplatnu hranu i piće. Kako da im se obezbede stalni i solidni izvori prihoda? Pa mora da se radi. Ali gde i kako? Kako kada je na birou rada više od 700. 000 ljudi? Je l' treba još da čekamo strane investicije i otvaranje novih radnih mesta? Je l' i ovo zavisi od naših evropskih integracija? Ministar Ljajić samo otužno klima glavom. Čovek ne krije istinu. Pošteno. I sam se čudi kako i zašto, ali odgovor i njemu na um ne pada.
M.M.
Нема коментара:
Постави коментар