Ko se plaši Feminizma?!

Čini mi se da se mnogi ljudi, prvenstveno muškarci, kada čuju reč '' Feminizam'' ili '' feministkinja'' šokiraju. Taj šok bih ja nazvala šokom iz neznanja, šokom iz latentnog straha. Čega se plaše?! Zar im ne uliva sigurnost činjenica da vladaju svetom?! Apsolutno sam sigurna da je uspostavljen svetski patrijahalni poredak. To što se neke zakonske norme poštuju ili što se određene kvote ispunjavaju, jer tako nalažu Strategije ili zakoni, ne smatram da je doprinelo istinskoj emancipaciji i prodiranju žena na sva društvena polja. Kada se kaže '' rodna ravnopravnost'' misli se na jednake šanse i mogućnosti. Misli se na jednake plate, beneficije, jednako zajemčena prava na život, slobodu. Misli se na jednak položaj u društvu. Niko ne govori o fizičkoj jednakosti jer je ona, fakat, nemoguća. Prezirem ograničene umove koji ravnopravnost polova svode na bezumnu misiju žena koje traže nešto što ne zaslužuju! Ne možemo da sporimo da je žena, i dan danas, u nejednakom položaju u odnosu na muškarca. Ne mora to samo da se  odnosi na normativni okvir kojim je ovo pitanje uređeno, već na samo stanje svesti u svetskom društvu. Nekako se ta reproduktivna i kulinarska uloga žena još uvek ističe kao primarna. Naravno, postoje žene koju su dovoljno emancipovane i koje svoja prava, u potpunosti, uživaju. Međutim, nema ih dovoljno. I trnovit je put do njihovog uspeha bio. Ta politika ženskog tela, lepote, nežnosti i krhkosti je, upravo, ženu degradirala. Nameću joj se razne društvene norme koje ona mora da ispuni kako bi bila '' prava'' žena! I, nažalost, mnoge žene i jesu robinje te subkulture. Izgubile su svoje potencijale. Zapostavile su svoje umove i ubile, u sebi, svaku želju za novim znanjem i saznanjem. Danas, žene olako postaju '' uspešne'' , a ne shvataju kolike su gubitnice. Ženska istorija se ne piše od juče. Nismo se mi, žene 21. veka, izborile za naša prava. Nisu ni muškarci bili ti koji su žrtvovali svoje živote kako bismo mi, današnje '' super'' žene mislile, uglavnom, o tome da li nam se cipela slaže sa torbom ili torba sa cipelom! Izborile su se one. Naše prethodnice. Slavne i čuvene žene koje su večne i kojima treba da se divimo! Ja im se divim, zaista. I slavim ih. I zahvalna sam im. Pa ne slavimo 8. mart zato što nam je neko rekao da je to neki praznik, već zato što je to Dan žena! Dan ženske pobede! Nije feminizam nastao iz hira. Nastao je iz nezadovoljstva, nemogućnosti i podređenosti ženskog roda. Nije nastao radi profita, kapitala ili nekog trećeg, materijalnog, interesa. Nastao je radi ostvarenja opšteg interesa. Radi društvenog boljitka i pokušaja da se kritikom postojećeg a lošeg stvori nešto novo a bolje. Feminizam doživljavam kao kritiku patrijarhata koji je i više nego surov. Nisam inferiorna i ne osećam se inferiornom. I sigurna sam da se još milion žena sveta tako oseća. Verujem da žene mogu da učine društvo boljim. Verujem da je njihova percepcija, svakako, suptilnija ali i iskrenija. Verujem da bi svet bio mirniji kada bismo mi njime vladale. Ljudi se dele na dobre i loše a rekla bih da se danas dele na muškarce i žene. To mora da se iskoreni. Politika ravnopravnosti treba da se vodi dosledno, principijelno uz neprekidno podizanje svesti o tome da je masovna emnacipacija žena nužna i neophodna.
M.M.